недеља, 08. новембар 2015.

Одредиште

Пресавио је тек купљене новине, ставио их у џеп капута и кренуо из чекаоницe ка перону. Требало би да је воз за Београд већ постављен и спреман за полазак. Уиграним покретом десне руке, у ходу је извадио новчаник из унутрашњег џепа сакоа, отворио, и летимице проверио да ли је карта на месту.
Хладан и влажан новембарски ваздух натерао га је да се благо закашље у тренутку кад је ступио на перон. Сат је показивао да има још петнаестак минута до поласка воза.
Таман за једну цигарету, помислио је. Ветар му је отежавао паљење.
– Изволите! – мушкарац у црном оделу, поред њега, додао му је своју већ запаљену цигарету.
– Хвала Вам. – одговорио је тихо.
Развлачио је димове, и пуштао је цигарету да догорева међу прстима.
–... за Београд полази са другог перона трећег колосека, лево, полази за 5 минута. Молимо путнике да се укрцају. Воз... – из размишљања га прену нимало пријатан женски глас са разгласа.
Бацио је нагорели филтер у пепељару и ушао у воз.
Купе број 3. Седиште до прозора било је слободно, како је и волео. Обично је седео и возио се уназад. Годинама није марио куда путује. Више га је бринуло одакле одлази и да ли ће се поново вратити. Ни сам није знао зашто је одабрао да данас седне и, први пут, после дужег времена гледа куда путује.
У купеу су сва остала места већ била заузета. Провукао се лагано, да ником не засмета. Извадио је новине, спустио их на седиште док није скинуо капут. Само да грејање буде добро, скоро се засмејао наглас помисливши то. Као да је то сад најбитнија ствар на свету.
Преко пута њега, жена је покушавала да смири несташног петогодишњака који је стајао на седишту и захтевао да вири кроз прозор док воз не крене. Жена, у својим тридесетим, повремено би погледала све у купеу и погледом се извињавала због своје немоћи.
Младић и девојка који су седели поред њега, пар очигледно, незаинтересовано су ћутали и држали се за руке. Њима је њихов свет био потпуно довољан. Човек у црном капуту, исти онај који му је додао запаљену цигарету на перону, записивао је нешто у џепни нотес и повремено заинтересовано гледао петогодишњака.
– Мама, мама! Кад ће већ једном воз да крене? – нестрпљиво је узвикивао – Кад ће? Кад ће?
– Неће док не седнеш и не смириш се! – изговорила је, очгиледно, без имало маште и воље да удовољи знатижељи свог сина.
– Хоћу да крене сад, хоћу! – петогодишњак није престајао.
– Извините – рече жена обраћајући се свима – јако је нестрпљив, пошто много воли да се вози возом. Сад идемо само три станице, па се враћамо. Само да би се он провозао.
– Разумем га – одговорио је са благим осмехом.
***
Кућа поред железничке станице. Жамор деце која се играју по прашини и шутирају неку крпену лопту. Само он стоји издвојен и опчињено гледа у локомотиву како вуче неколико вагона. Стално се питао колико вагона може локомотива да повуче. Нестрпљиво је чекао тренутак кад ће локомитива испустити писак и стати на перону да би могао да потрчи до машиновође да га пусти у локомотиву.
На станици су га сви знали; машиновође, кондуктери и отправници возова. Повремено су га и возили у локомотиви. А он је био пресрећан. Често је маштао како ће једном сести у воз и путовати докле год је то могуће.
Нажалост, у то доба није имао куда да отпутује. Сви људи које је познавао живели су у истом месту. Узалод је молио мајку да отпутују макар три-четири станице и да се врате кући, само да би путовао некуд. Само да би се возио у вагону. Знао је и шта би обукао за ту прилику.
***
Ни дан-данас није га напустила љубав према возовима. Обожавао је мали свет купеа и људе које је сретао у њима. Волео је да погађа, за себе, њихове животне приче. За сваку од њих би себе убедио да је таква какву је замислио.
Кондуктер је прошао поред купеа и куцнуо о стакло врата. Узвратио је климањем главе и осмехом старом знанцу. Његову причу није морао да погађа, знао ју је до танчина. Били су стари знанци из овог истог вагона.
– Шта мислиш, колико ћемо путовати? – упита девојка момка до себе.
– Мало мање од два сата – одговори јој момак, гледајући остале сапутнике, тражећи потврду за своје мишљење.
– У праву си, мало мање од два сата... – решио је да му помогне, и настави потом – Први пут путујете возом за Београд?
– Да, дечко и ја идемо до моје сестре која студира тамо – одговори девојка, поцрвеневши притом.
Тек тад је постао свестан да немају више од петнаестак година обоје. Уграбили су прилику да сами отпутују, помисли, и да буду сами себи довољни. Био је сигуран да не постоји никаква сестра која студира у Београду.
***
– Пожури! Воз само што није кренуо! – био је нестрпљив и скакутао испод њеног прозора.
– Силазим! – довикнула је промоливши главу на улицу кроз прозор собе.
Био је пресрећан. Њих двоје, први пут сами путују возом. На један дан. Довољно. Само да буду сами.
Истрачала је из куће поправљајући хаљину која се опирала трчању. Једва је дочекала овај дан. Планирали су ово последњих месец дана. Досадило им је више да се скривају од свих и да глуме најбоље другаре из комшилука. Ово је било последње лето да ће имати прилику да се оволико друже. Најесен ју је чекао факултет који је уписала.
– Куда ћемо све да идемо?
– Куда год пожелиш. Пожури да не закаснимо! – поновио је.
Сели су у купе, једно преко пута другога. Неколико пута је кренуо да је ухвати за руку, али је одустао. Шта ако би неко из комшилука запазио? Уместо тога, погледом је задржавао осмех на њеном лицу.
Дуга, црна коса падала јој је преко рамена. Повремено би померила прамен који јој је упадао у очи и наставила да гледа кроз прозор. Њега је интересовао само поглед на њу.
***
– Ми силазимо овде. – рече жена покушавајући да ухвати петогодишњака који је и даље скакао од среће по седишту.
Сви су је ћутке испратили и само одмахнули главом.
***
Седели су у полумраку на клупи. Испред гимназије. Држао је њен длан притиснут о даску клупе, наивно верујући да ће је то задржати. Повремно би јој склонио прамен са очију, надајући се да ће видети бар нешто у углу ока.
– Зваћеш ме? – једва је изговорио.
– Долазићеш? – одговорила му је питањем.
Наслонила се на њега на трен. Довољно да запамти њен мирис.
– Хајде! Време је да ме отпратиш до куће. Знаш да рано путујем, – рече она устајући, и додаде – а рекао си и да ћеш ујутро да ме испратиш.
Никад му није био тежи повратак до куће него следећег јутра. Први пут је мрзео воз. Мрзео је и себе следећег послеподнева, посматрао је одлазак воза кроз прозор своје собе.
***
– Остадосмо сами. – прену га из мисли глас човека у црном капуту.
Тад је схватио да су младић и девојка изашли из купеа. Вероватно да запале, или да протегну ноге, штагод.
– Често путујете? – настави човек, не чекајући његов одговор.
– Често. Само што данас не одлазим, данас идем.
– Занимљиво. Кад мало боље размислим – у праву сте, већина људи одлази.
Човек у црном капуту извади фотографију из џепа, погледа у њу, и више за себе рече:
– Тако је и она отишла.
Устаде. Спусти фотографију лицем на доле на седиште и без речи изађе из купеа.
Знатижеља је била јача. Узео је фотографију. Са задње стране датум кад је први пут замрзео возове. Са предње стране лице уоквирено косом чији је мирис и дан данас памтио.
***
- Познавао сам га годинама. Сваки други викенд је путовао возом. Данса, све време пута је сам седео у купеу. Да је бар неко био са њим, можда би му и помогао. - кондуктер је давао изјаву инспектору на станици, и дода - Недостајаће.

Нема коментара: