среда, 30. децембар 2015.

Тачка

Дошао је са посла поприлично уморан. Ништа ново. Кључеви су по обичају завршили у ћошку собе, где им је и место. Јакна је два пута спала са чивилука пре него што је успео да је намести.
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут.
Први дим цигарете који је повукао, заваљен у фотељу, га донекле опусти. Не прија му ово зимско доба. Мрак кад изађе из куће, мрак кад се кући врати. Двоумио се између кратих гутљаја и пијења наискап.
Никуд не журим, убеди сам себе отпијајући лагано гутљај.
Гомила писама и разгледница је стајала на столу. Уредно исписано име, без адресе. Коверте са маркицама, незатворене. Мастило благо избледело.
На свакој разгледници две речи: „Срећна Нова!“, само је слика другачија. Новогодишња. Онаква каква је те године имала да се купи.
Писама је више.
„... можда сад није време да пишем о томе... знам да је ово требало да кажем, а не сад да пишем...“, читао је наглас сопствене изговоре. Нека врста самосажаљења, и ритуалног спаљивања нагомиланих мисли од целе године.
Угасио је цигарету, отпио последњи гутљај из чаше и устао. Покупио сва писма и разглднице.
Барем је контејер близу, тешио се док је излазио из куће.
---
Ушла је у кућу заруменелог лица са осмехом у углу усана. Чврсто је стезала јакну, као да ће јој до грла закопчана на необјашњив начин спасти.
„Јеси купила пиво?“, храпави глас из собе је дочека.
„Јесам... довољно за два дочека“, добаци саркастично.
„Има ли поште у сандучету? Мислим, ако си се сетила да провериш.“
„Ссссамо рекламе... бацила сам одмах.“
Није разумела коментар који јој је био упућен јер је ужурбано улетела у купатило.
---
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут подижући јакну са пода.
Лампица на секретарици је треперила.

„Хвала!“, глас са снимљене поруке му је зауставио време.

Нема коментара: