понедељак, 11. јануар 2016.

Белина

Јефтина музика са разгласа ишла јој је на живце. Комплетан репертоар већ је знала напамет. Чак је престала да певуши и омиљене делове песама. Понекад је пожелела да направи неколико дискова и да их проследи шефу самопослуге да их пусти, али је брзо одустајала. Није хтела да остане без још неке омиљене песме.
Пиштање бар код читача допуњавало је музику сопственим ритмом, и чинило је бар мало различитом. Умор ју је полако стизао. Осми сат био је на измаку.
– То би било 1.235 динара. Замолиа бих Вас, ако имате, ситно. – издекламовала је муштерији реченицу са варијацијом.
– Ево! 1.240. У реду је, задржите кусур! – добила је љубазан одговор. Учинило јој се да је спазила осмех.
– Хвала. Дођите нам поново! – узвратила је уз осмех и обратила се следећем у реду – Изволите!
Још мало, па крај смене. Радовала се кафи коју ће попити на повратку кући у кафићу испред зграде. Њен дневни ритуал. Две цигарете уз малу кафу и покоја порука са другарицама.
Скинула је капут и кратким покретом главе ослободила косу. Махнула je себи у огледалу, док је отпухнула плави прамен који јој је пао преко носа. Протрљала је теме утрнуло од везане косе и осетила тренутно олакшање. Број порука на секретарици: нула.
Хвала Богу, помисли.
Прелетела је погледом по соби. Штафелај је био на свом месту. Неколико прљавих четкица је стајало на палети са помешаним бојама. Тубе разбацане по поду поред ногара штафелаја.
Морам да купим белу, нареди себи. Без ње не могу да почнем ову слику из почетка. Била је задовољна поставком и скицом, али је знала да може и боље. Већ дуго није завршила ниједну слику. Зависила је од расположења; била је и преинспирисана и неинспирисана; али се све завршавало на један једини начин – белилом. Понекад би пожелела да јој неко нацрта контуре на том платну које она неће моћи ни желети да префарба.
Отворила је фиоку, извадила диск обележен са Музиком противу продавнице II. Тихо зујање уређаја јој је наговестило да ће кроз секунд или два звчници пустити њену омиљену музику.
Одећом на патосу обележила је пут до купатила. То је био њен начин да се ослободи дневних стега и почне дан поново. У купатилу је било све на свом месту. Када је већ била до пола пуна, пиксла и цигарете на месту. Секунд касније осетила је како се умор раствара у води. Пажљиво је принела мокру цигарету до усана, никад неће научити да је не скваси, и повукла дим пуним плућима. Дан је могао да почне.
Поново јој се вратила слика белог платна. Прекречићу га поново,одлучи. Знам да могу боље, тешила је себе.
Чудан звук се умешао између два дима цигарете. Придигла се из каде, махнинало прекривши руком груди. Квака се лагано померала на доле...
***
... клик браве и удар врата која су се затворила пренуо је из размишљања. Остала је сама у просторији. Сатима је седела склупчана у ормару и чекала тренутак да изађе. Полако је одшкринула врата ормара и сударила се са мраком у соби. Црна ролка и панталоне су јој помогле да се савршено уклопи у мрак. Плава коса била је увучена у ролку, а црна капа јој је покривала остатак главе, осим једног прамена који јој је падао преко ока.
Имала је само пар минута. Отворила је фиоку стола и напипала кључ. Бешумно га је извукла и вратила се у ормар. Пажљиво је склонила задњу страницу ормара и напипала браву сефа. Звук браве зазвучао је попут грмљавине у тој тишини.
Напипала је папире и неколико коверти. Краткотрајно је осветлила унутрашњост сефа и зграбила белу коверту и ставила га под ролку.
Закључавање сефа и враћање свега на своје место већ је била рутина.
Ходник је био слабо осветљен, што јој је помогло да неприметно шмугне. Никад се није питала шта је у тим ковертама. Једно је било сигурно: није био новац и то ју је донекле смиривало.
***
Препипавао је џепове тражећи упаљач. Заносио се да ће оставити цигарете тако што ће држати незапаљену у устима. Чак је и упаљач сакривао, сваки пут у другом џепу, кад би одустао да је запали. Варка ни овај пут није успела. Жар тек припаљене цигарете савршено се уклопио у жуто светло уличне светиљке испод које је стајао.
Завршио је са одбројавањем минута и почео са одбројавањем секунди. Улица је била пуста.
55, 54, 53, одзвањало му је кроз главу. Сваки пут исто. Чудан осећај у стомаку приписао је превеликој количини зачина и прилога у пљескавици коју је појео успут. Није имао разлог да се брине, али понестајало му је секунди.
15, 14, 13, наставио би и даље да иза себе није чуо звук штикли.
Опет га је изненадила. Никад није долазила из правца из којег ју је очекивао. Лагано се померио и окренуто се у правцу у којем му је глава већ била окренута. Као и увек, прво је приметио осмех уоквирен плавом косом како иде према њему. Тамна фигура је била ту само да употпуни слику. Сачекао је да му се приближи и да ухвати њен поглед. Никад није проговарао пре него што би видео њен поглед. Бојао се да се не збуни.
– И? – трудио се да му глас буде што сталоженији.
– Лакше него ишта до сада. – изговорила је вадићи коверту испод ролке.
– Само тренутак. – рече узимајући коверту и вадећи телефон из џепа.
Посматрала га је. Покушавала је да пронађе на његовом лицу било какву реакцију док је причао телефоном.
– Да... Јесте... Све је ту, проверио сам... Разумем...
– Све у реду? – упита га, не скидајући осмех.
– Јесте. Новац ти је на рачуну. Хвала још једном. – изговори без икакве промене тона.
– Хвала. Знате како и где ме можете наћи. – рече одлазећи.
Нестајала је у правцу из ког је дошла. За који секунд ће црна фигура са плавом косом нестати иза ћошка.
Није било ништа у њеном погледу и осмеху, осим задовољства што је посао обављен, убеђивао је себе, као и много пута до сада.
– Чарли! – изненадио га је сопствени глас
Видео је како застаје, али није могао да види узбуђење на њеном лицу кад се окренула. Лакнуло јој је због тока.
– Реците, Пуковниче! – покушала је да исконтролише дрхтање гласа.
– Ако треба још нешто, Чарли, само реци. – није нашао паметније речи од ових.
– Треба, Пуковниче. Једна четкица и мало црне боје. – изговорила је и још више поцрвенела
– Четкица и црна боја?! – глас му се утопио у њене кораке док је замицала за ћошак.
***
Покушавала је да забави себе тако што неће погодити која је следећа песма. Није успела. Опет је погодила. Бар код читачи су пиштали. Кованице звецкале у каси. Жамор људи у реду пред касом и цика деце која су се тркала са колицима.
– Следећи... – глас јој је био као снимљен.
– Надам се да ова четкица и боја иду у комплету. – глас јој је измакао тло под ногама.
– Ако знате да их користите... – подигла је поглед ка њему.
– Знам ко ће ми показати, свакако – рече узимајући кусур.
Била је сигурна да су му крајеви усана били мало више него обично док је то изговорио.
– Лепо певате. – прену је следећа муштерија.
***
Спремајући се да пође кући, бацила је поглед на поруке да види којим редом ће уз кафу одговорити на њих.
Надам се да имаш на чему да пробам четкицу и боју, била је прва порука коју је отворила.
Кафа је остала непопијена тај дан. Морала је поново да прекречи платно у бело.