субота, 11. фебруар 2017.

Још само овај пут

Екран телефона се с времена на време укључивао и обасјавао му лице у потпуном мраку. Тако већ последњих пола сата. Да би избегао монотонију белог светла, повремено би повукао дим и додао мало наранџасте боје жара.
Још увек је био под утиском прве поруке да остале није ни погледао. Три речи су му пролазиле кроз главу уздуж и попреко. Три једноставне речи. Чекао их је. Дуго.
Имао је и спреман говор за овакву ситуацију. Један, који је више пута дорађивао и преправљао. Други. Трећи. После је престао и да их броји. Пажљиво је пребирао по сваком од њих. Ниједан му се није чинио одговарајућим. Импровизоваће, одлучио је. Само још једну цигарету.
***
Пролећни ветар је разносио пепео из пепељаре. Обожавао је ову терасу. Имала је сјајан поглед. Са десне стране поглед на град. Блистав од уличне расвете. Киша која падала тог дана је очистила ваздух и све је било блиставије. Са леве стране соба, и кревет, и она у њему. Окренута леђима. Окренута леђима покривена њеном косом. До пре неки тренутак је његово лице било прекривено том истом косом.
Није премотавао у глави оно што се догодилио. То му је било неписано правило. Лепи тренуци треба да остану у времену у којем су се догодили. Да се не похабају од претеране употребе. Био је то još један од оних „још само овај пут“ сусрета.
Телефон се огласио кратким звуком. Прочитао је поруку и дозволио је себи да га осмех победи. Устао је и кренуо у собу.
- Ево ме. Дошао сам. - рече лежући поред ње.
Окренула се ка њему. Коса јој је остала тамо где јој је и место. На њеним леђима. Два нула за осмех. Није му сметало што губи.
- Знаш… Стварно сам мислила још само овај пут.
- Знам.
Волео је ту игру. Још само овај пут су разменили поруку. Још само овај пут су чули. Још само овај пут су пили кафу. Још само овај овај пут су још много тога урадили.
- Озбиљна сам. Још само овај пут.
Поглед јој је био другачији. Повукла је и чаршаф и покрила се скроз.
- Добро. Још само овај пут. - покушавао је себи да објасни необјашњиво. - Хајде да запалимо још једну, па да спавамо.
Извадио је последњу из пакле и дубоко повукао дим. Пружила је руку и узела му цигарету. Искористио је прилику кад јој је жар обасјао лице да добро ухвати сваки детаљ на њеном лицу. Како се цигарета ближила крају, све је спорије повлачио димове, надајући се да ће вечно да траје.
- Идем. - придигла се из кревета, узела телефон, и наређала пар слова на екрану и почела да се облачи.
Иако није знао шта је написала, знао је да му се та порука не свиђа.
- Идем. - поновила је, већ потпуно обучена. - Нећу се више јавити. Немој ни ти.
- Не обећавам.
- Обећао си да ћеш ме чувати. Сачувај ме и немој… - није завршила реченицу. Отворила је врата и изашла.
- Сачуваћу те. Обећао сам. - успео је да изговори, и онда се кнедла вратила на своје место у грлу.
***
Угасио је цигарету. Покупио је кључеве са стола и изашао. Кола му никад нису била даља. Сео је у кола. Опет су му три речи пролетеле кроз главу. Проверио је поново у телефону, али порука је била неизмењена: Вратила сам се.
Довољно сам те чувао, промрмља себи у браду и крете.
Вожња је кратко трајала. Зауставио се испред њене зграде. Трећи спрат, други прозор слева. Светло је било укључено, као и сваки пут кад би прошао овуда последњих месеци.
Телефон му је кратким звуком саопштио да је порука послата. Погледао је поново према прозору. Светло је нестало.
Тишину је прекинуо звук упаљача, а таму жар цигарете.
- Још само овај пут … - рече она док је седала на седиште поред и узе му цигарету из уста.
Погледао је у њу и опет пустио да га осмех победи.

недеља, 16. октобар 2016.

Куда иде овај свет

Дан недеља. Октобар 16, лета господњег 2016. Јужна Бачка. Предвечерје између пет и пола шест. Деоница пута између Новог Бечеја и Бечеја. Пут блатњав, јер још сељаци који се баве пољопривредом нису научили да се блато из њиве не износи на пут. Киша промиче довољно да морам да повремено укључим брисаче.
Возим мало изнад ограничења, што није за похвалу. На пар стотина метара примећујем треперење четири жмигавца на сред траке којом возим. Таман да опсујем возача и његовог инструктора који га је научио да тако заустави аутомобил, кад примећујем троугао. Успоравам, и полако обилазим заустављени Југо боје труле вишње. Навика ми је да погледам о чему се ради.
Поред аутомобила стоје девојка и момак у својим раним двдесетим и гледају ка предњем десном крају аутомобила. Погледом у ретровизор спазих још једну девојку како покушава да намести дизалица. Е тад сам опсовао најстрашније. Кочим, укључујем сва четири и враћам се пар метара.
Поновићу сцену, девојка и момак, са акцентом на момак, стоје поред кола док друга девојка, са акцентом на девојка, покушава да намести дизалицу. Тад спазих и предњу десну гуму како је легла.
Приђох и упитах да ли им је потребна помоћ. Ово двоје ћуте, а мученица са дизалицом ми каже да би била захвална ако бих могао да помогнем.
Пре него наставим даље, кратко запажање: троугао постављен да једва стоји и то на три метра иза аутомобила. Идеално да их неко не примети и однесе са собом.
Прво сам замолио ово двоје посматрача да помере троугао бар тридесетак метара, иза аутомобила. Наравно да је девојкa кренула да помери троугао.
Сагнух се, наместих дизалицу и подигох Југа. За пет минута одврнух точак и замених са резервним. Спуштам Југа, кад не лези враже, и резервна гума скоро па равна. Мислим да тужнији поглед видео нисам видео. Срећом, у свом аутомобилу имам и ручну пумпу.
Наместих, и кренух да пумпам гуму. Онда ми је синула идеја. Погледах у момка који је у том тренутку нешто чачкао по телефону, и најљубазније што знам сам га замолио да он мало пумпа гуму. Лепо сам наместио пумпу у барицу поред точка, тако да је при првом покушају окупао своје беле батике. Мученик је након десетак покушаја стао да дође до ваздуха, па сам ја преузео. Након неколико смена, кад су му патике постале довољно браон, гума је била допумпана таман да се довуку пар километара до пумпе у Бечеју.
Притегнух шрафове на точку и поздравих се са њима. Док сам седао за волан, у ретровизору видех како ове две девојке пакују неисправан точак у гепек, и мученика како брише патике. Поново сам опсовао и запитао се куда иде овај свет.
Надам се да су стигли до Новог Сад без новог дефекта, и да се четвртина торте на предњем седишту није истопила. 

четвртак, 21. април 2016.

Фотографије

I

Одсјај жара цигарете у капима воде на стаклу био је једина светлост у просторији. Киша није престајала данима. Само је мењала интензитет. Стајао је уз прозор и гледао ка уличној светиљци. Неупућеном посматрачу би изгледао као да броји капи кише које промичу испод светиљке. Упућени посматрач је знао да он то уствари и покушава да уради.
На трен је скренуо поглед ка сату у излогу радње са друге стране улице. Са првог спрата успео је да разазна велику казаљку на сату и схвати да му је радно време прошло пре сат времена.
На радном столу се налазила гомила оловака и ижврљаних папирића. Старински радни сто. Купљен на бувљаку. Расходован вероватно из неке пропале фирме. Фијоке са обе стране стола, препуне папира. Не могу да се затворе. Обећао је себи више пута да ће то једном средити. Обећао је себи и да више неће обећавати себи да ће средити фиоке.
Пролазећи поред стола са празном чашу у руци, у намери да је допуни коњаком сумњвог квалитета из флаше на другом крају просторије, поглед му запне на жутој коверти која је стајала поврх свег тог хаоса на столу. Дубоко уздахну. По ко зна који пут откад је та коверта у његовом поседу.
Удар дна празне чаше о комоду на којој је стајала ракија допуниоје суморни глас спикера, који ја са радија, у ћошку собе,декламовао водостај на рекама. Звук додира грлића флаше о руб чаше био је врло брзо пригушен клокотањем жуте течности. Тренутак је био довољан да дно празне чаше, поново, дотакне комоду.
Доста је… за сада, нареди себи, наставићу сигурно кад завршим са клијентом.

II

– Спејд? – прекину га глас незнанца који је стајао на вратима. Журно затвори фасциклу коју је проучавао. Ипак је водио рачуна о дискрецији и заштити својих клијената.
– Да. Изволите? – одговори кратко.
– Дајмонднс Клаб, детективска агенција? – настави незнанац, не померајући се из рагастова
– Поново, да. Изволите?
– Ваша секретарица ми је заказала.
Занимљиво, није му рекла да има новог клијента.
– Изволите, седите! – рече пружајући му руку, благо се придигавши из столице.
– Ја сам Харт, Џозеф Харт. – напокон се представи незнанац, седајући у столицу насупрот њему и спуштајући паклу цигарета, упаљач и кључ од аутомобила на сто.
– Спејд – понови, иако је било сувишно, и дода – Пепељара вам је у фиоци малог стола.
– Хвала. – надовеза се Харт неразговетно, док је припаљивао цигарету коју је држао у зубима.
– Коњак? – упита га Спејд и устаде да себи наточи, без обзира на одговор.
– Хвала, може. – Харт није одбио понуђено пиће.
Тих неколико тренутака, које је дао себи док је точио коњак, Спејд је искористио да осмотри Харта. Били су приближних година. Лагоднији живот, који је Харт очигледно водио, ипак није успео да му сакрије године. Четрдесете, али она половина ближа педестим, виделе су се. Уредно ошишана кратка коса, са милиметрски прецинзним раздељком, није помагала да се седе мање примете. Спејд је био поносан на себе. Још увек ниједну седу није имао. Свеже избријан и малтене без зулуфа. Сушта супротност Спејду, који је у тренуцима дубоког размишљања волео да уврће своју поодраслу косу, или да чешка зулуфе.
Нервозно пребацивање цигарете из једне у другу руку и кратки димови које је повлачио, говорили су Спејду да је Харт овде због нечег што има везе више са приватним него са пословним аспектом његовог живота.
– Изволите? Како могу да Вам помогнем? – није много околишао Спејд. Спустио је чаше на сто између њих. Извадио цигарету, запалио и дубоко повукао дим и задржао који секунд дуже у плућима. Сео је, избацујући дим, и завалио се у своју столицу.
Харт је и даље ћутао. Угасио је цигарету, отпио коњак из чаше и кренуо према комоди где је стајала флаша.
– Бићу слободан да се послужим још једном чашицом. – рекао је и насуо чашу до пола.
– Слободно. Принесите и флашу на сто. Видим да ће Вам требати још која.
– Упознали смо се пре петнаестак година. Заједнички пријатељ је правио роштиљ. Видим, већ мислите "Какав клише!" – отпочео је Харт своју причу.
– Клише је то што сте код мене у агенцији. Наставите! – није могао, а да не буде помало заједљив.
Спејд је већ знао наставак приче: љубав на први поглед, кренули су ка истом парчету меса, засмејали се, погледали у очи и то је била та варница. Сам се себи смејао колико је претеривао у замишљању оваквих прича. У принципу, увод га никад није ни занимао. Чекао је само последњу реченицу и да чује коначно зашто је Харт дошао.
– … све је било идеално до пре годину дана. – Харт је направио кратку паузу, не би ли припалио још једну цигарету.
Спејд се прену. Сад је почео пажљивије да га слуша. Поента само што није. Већ пола сата Хартов монолог није престајао, повремено допуњаван са понеким Спејдовим климањем главом и понеким "Аха..." у циљу потврде да пажљиво прати причу.
– Постала је одједном тајанствена. Престала је да ми говори куда иде. Нестала би на сат-два времена. Појављивала би се без речи.
– Да ли сте приметили још нешто? – пожуривао га је Спејд.
– Не. Све остало је било исто. Одлично смо се и даље слагали. Није било никаквих свађа.
– Јесте ли покушали да је питате?
– Јесам. Увек би шармантно избегла одговор и са лакоћом пребацила тему на неки актуелни трач који се тицао њених другарица.
– Довољно је то за сада. Ви бисте сад желели? – Спејд одлучи да приведе овај разговор крају.
– Хтео бих да Вас ангажујем да је пратите. – једва изусти Харт. По изразу лица му се видело да се сам себе гадио што то уопште тражи.
– Зато сам ту. Даћете ми бар неку фотографију, и јавићете ми кад год крене на један од својих "излета". Видећемо се за месец дана и ја ћу Вам до тада доставити све што сам сазнао.
– Договорено. Нажалост, немам ниједну фотографију код себе. Послаћу Вам сутра.
– Оставите је код секретарице. Припремиће Вам секретарица и уговор са свим трошковима; 30% унапред, остатак за месец дана. Одговара? – крајње пословним тоном изговори Спејд.
– Договорено. – Харт устаде и пружи руку – Довиђења!
– Довиђења!
Какав човек, помисли Спејд, све време прича о својој жени коју воли, а нема њену слику уза се.
Отвори свој новчаник и извади фотографију црнке, дуге косе и, за њега, најлепших црта лица.
Није ми чак ни жена, уздахну и врати је у новчаник.

III

– Јутро, шефе! – дочека га пискутави глас секретарице. Подигла је поглед са фасцикле која се налазила испред ње, и крену ка апарату за кафу. – Дуплу?
– Битно да је јутро, а да ли је добро, видећемо. Наравно, дуплу, и мало јачу. – одговори у пролазу ка својој канцеларији.
Све је било на свом месту као и синоћ. На столу је поврх свега стајала бела повећа коверта. Кад је пре стигао да донесе?,помисли.
– Откуд ова коверта? – дочека секретарицу која му је доносила кафу и чисту чашу.
– Нашла сам је јутрос гурнуту испод врата. Нисам отварала. – рече спуштајући кафу испред њега.
У фиоци са десне стране стајао му је метални лењир, који је користио као отварач за писма. Пажљиво отвори коверту. Унутра је била једна фотографија. Дуго је гледао у њу.
Харту се баш посрећило кад је успео да се њом ожени, била је прва мисао која му је прошла кроз главу. Маркантна црнка. Бадемасте очи. Продоран поглед. Да је мало млађа на слици, помислио би да је слика извучена из неког школског годишњака. Окренуо ју је. Са задње стране писало је Ана Квин Харт. Испод тога марка и регистарске таблице, вероватно њеног аутомобила.
Поново је окренуо предњу страну и док је гледао питао се шта је она могла да има заједничко са Хартом.
– Шарлот! – довикнуо је. – Је лдолазио господин Харт да потпише уговор?
– Није. – узврати она – Је л' требало?
Суздржао се и оћутао. Изузетно га је нервирала та њена особина да поставља сувишна питања. Научиће временом. Тек је била на почетку двадесетих. Ово јој је свакако био посао који јој је омогућавао мало лагоднији живот уз студије. Кад је тражио секретарицу, ова је била свакако најмање квалификована, али нешто му је говорило да би требало њу да запосли. На разговору није села ни минут. Све време је шеткала по канцеларији. Више је она запиткивала, као да она има намеру њега да запосли, а не он њу. Онда је застала поред једне фотографије на зиду. Црно-бела фотографија. Мол, море и једна клупа на молу. Само је прокоментарисала да на клупи недостаје двоје људи.
– Позови нашег пријатеља из полиције, опет нам је потребна његова помоћ. Пиши регистрацију, и види шта може да сазна на основу ње!
– Си, шефе!
– Ако Харт буде звао, захвали му што је био ажуран, и реци да не мора да плаћа аванс. Платиће кад завршимо посао.
Кренуо је да врати фотографију у коверту и тек је онда спазио визит карту на дну ковертеЏозеф Харт II.
Устао је од стола, пришао до зида и померио фотографију мола. Пажљиво је укуцао шифу 0704…. и кратак писак му је ставио до знања да је сеф откључан. Ставио је коверту унутра. Затворио сеф и вратио фотографију на место.
– Ако сазнаш нешто, пошаљи ми поруку. Одох на прву јутарњу. – добаци док је пролазио поред Шарлотиног стола.

IV

Кад се вратио у канцеларију, сачекала га је порука на Шарлотином столу: "Мрзело ме да куцам. Све што си тражио ти је на столу. Другар из полиције је био веома изненађен зашто се интересујеш за таквог типа. Видимо се сутра." Биле су нацртане и још неке жврљотине, које је одбијао да протумачи и приписивао их је њеној инфантилности.
На његовом столу фасцикла, и на њој написано ХАРТ.
Отворио је и почео да чита. Регистарске таблице воде се на Џозефа Харта II… финансијског саветника… адреса… затим списак појединаца и компанија за које је радионеколико имена било му је познато из новина, из црне хронике. Дакле, није тако фин како му се чинило. На следећем папиру су биле сабране чињенице које је Шарлот прикупила од извора са улице. Откривале су много сочније детаље о животу углађеног господина Харта. Међутим, нигде није било помена имена његове жене Ане.
Одложио је фасциклу. Узео визит-карту са стола и окренуо број.
– Да? – зачуо је Хартов глас са друге стране.
– Спејд овде. Слушајте пажљиво: јављаћете ми сваки пут кад Ваша жена "мистериозно" изађе.
– У реду.
– Кад прикупим довољно материјала, зовем Вас. Довиђења!
– ‘Ђења! – чуо је док је одмицао телефон од ува да прекине везу.
Почео је да листа именик у телефону, дошао до жељеног имена, и притиснуо дугме за позив.
– Шарлот? – рече чим је чуо да да је веза успостављена,
– Да, шефе? – весело му одговори.
– Шта мислиш о томе да зарадиш мало за прековремени рад?
– Увек, шефе. Слушам.
– Пиши … – издиктирао јој је адресу и број таблица, мада је био сигуран да то она већ зна напамет – понеси апарат и хоћу употребљиве фотографије сутра ујутро.
– Као и увек, шефе. – учинило му се и да је чуо неко пуцкетање у слушалици, пре него што је прекинуо везу. Да је хтео, повезао би то са оним жврљотинама на папиру на којем му је оставила поруку.

V

Киша није престајала да пада. Узео је коверту и поново прегледао фотографије. Ана Квин Харт и неко ко није Џозеф поред ње. Весела и насмејана. Ни налик на фотографију коју му је Харт дао. Морао је да призна да је Шарлот ипак била бољи фотограф од Харта. Успела је да забележи Анину лепоту. Био је сигуран да би и сам успео да фотоапарат није давно престао да користи.
"Дођите у Џокер. Имам нешто што ће Вам бити интересантно.Видимо се за сат времена. Ја ћу Вас препознати." Послао је поруку. Минут касније одбио је позив са броја на који је послао поруку и кренуо ка Џокеру. Пре него што је изашао, узео је коверту са стола, и успут још једну мању са комоде.
Са врата је видео да је његов омиљени сто слободан. Махнуо је Џонију, конобару, и кренуо ка столу. Који тренутак касније, Џони је дошетао са чашом вискија и чистом пепељаром.
Извадио је фотографију из новчаника, гледао у њу повлачећи лагано димове и отпијајући виски.
– Спејд?! Откуд ти овде? – подигао је поглед са фотографије кад је зачуо женски глас.
– Здраво, Ана. – поздрави је са осмехом, шетајући погледом од фотографије до ње – Ниси се много променила за ових петнаестак година.
Ана је стајала без изговорене речи. Руком јој је показао да седне.
– Џони, дошетај са вискијем! – засмејао је себе кад је чуо шта је изговорио, погедао у Ану упитно и наставио – Донеси и један вермут!
Села је без речи. Покушавала је да утиша буку и олују која јој је била у глави.
– Нестао сам као дух и опет се појавио?
– Да. – једва је проговорила после испијене чаше.

VI

Већ дуго је имао осећај како је он тај који је несвесно саплиће. Да је она, којим случајем, била Сизиф, он би био тај који би скотрљао камен низбрдо. Дивио јој се са каквом лакоћом је улагала огромну енергију, не би ли их сачувала.
Заједно су ручали, без неке посебне теме за разговор. Поменули пар заједничких пријатеља и уз неверицу прокоментарисали њихове поступке. Спејд је избегавао било какав озбиљнији разговор, на било коју тему. На срећу, његову, увек је имао кога да оговара с обзиром на посао којим се бавио.
- Кога си данас занимљивог усликао? - упита га Ана. Колико год се није слагала са Спејдовим послом, ипак су јој били интересантни трачеви и све оно што је Спејд био у прилици да сазна.
- Никог специјално. Неку ситну протуву како вара људе.
- Значи, опет исто.
По тону којим је то изговорила, знао је наставак и одлучио је сам да настави.
- Да. Траћим сопствени таленат, тезгарећи за приватног детектива. - изговори Спејд равнодушно.
- Да. - Ана је одлучила да не падне на исту фору, бар не овај пут. - Пробај мало моје салате. Данас су је баш добро спремили.
- Хвала. Не могу. Доста ми је. - изговори Спејд.
Преостала три испита и дипломска изложба су били нешто што му је стајало за вратом. Испити, одавно спремљени, стајали су у његовој глави. Изложба је била спакована у картонске кутије и стајала је у ходнику поред врата да се симболично саплете, сваки дан више пута, о њу. Да је то било једина ствар која га је саплитала, лако би он то решио. Испите није хтео из ината да положи. Више се није ни сећао коме је терао инат.
Подигао је поглед са празног тањира, и погледао је у Ану. Као истински љубитељ свих клишеа, поново се запитао чиме је он заслужио да она буде поред њега. Лично, сам није веровао у себе, па се увек питао зашто она верује у њега и шта види у њему. У том тренутку је погледала и она у њега, и упутила му онај, како је он звао „самозањега“ осмех.
- Идемо? - упита је.
- Може. Само да поправим шминку. - рече Ана, спуштајући чашу на сто. - Баш ми је пријао ручак.
Вожња од ресторана до Аниног стана је пролетела. Спејд није био сигуран да ли се зауставио на баш сваком црвеном светлу. У глави су му се урезале сопствене речи „Доста ми је.“
- Зови ме вечерас да се договоримо за сутрашњи ручак код мојих. - рече му Ана, грлећи га као и први пут.
- Око 7 се чујемо.
Успут је стао на пумпу. У новчанику довољно новца за пун резервоар. У стану га је дочекала препознатљива тишина. Поздравио се са тишином, узео кутију, да се више не саплиће о њих, покупио још неколико битних ствари и изнео у ходник. Пошто је закључао врата, застао је још који тренутак, куцнуо три пута шаком о њих, за срећу, и кренуо.
Пун резервоар му је дао могућност за пар стотина километара вожње без стајања.

VII

- Дакле? Како је видети духа? - упита је између два дима.
Ана још није могла да било шта проговори. Цео говор, који је годима спремала и дотерилвала за овакав тренутак, је испарио. Није могла ни да се сети како је почињао, ни како је завршаво. Сад је хтела да га пита хиљаду питања, као и оно најглупље „зашто?“.
- Застрашујуће. Једноставно застрашујуће. - једва је изговорила.
- Нећу те задржавати. Нисам никад, па нећу ни сад.
- Можда је требало тад да ме задржиш. - није могла да не буде заједљива.
- Можда… Али онда не би имала ово натприродно искуство. - узвратио јој је истим оружјем.
- И? Чему ово данас?
- Зар нећеш да ме питаш где сам био и шта сам радио?
- Мислим да нећу. Мислим да ме и не занима. - успешно је слагала себе.
- Пошто те не занима да питаш, онда ћу сам да одговорим.
- Искрено ме не занима. Пређи на ствар! - полако је сав бес нагомилан за ових петнаест година почео да избија.
- Добро… Бар ме питај шта сам занимљиво усликао ових дана.
- Још се бавиш тиме? Нисам ни сумњала. Ниси за боље од тога.
- Да јесам, не бих отишао пре петнаест година. - сетно је изговорио.
Ана је осетила како је остала без последњег адута. Чак се и мало зацрвенела. Шарма, на који је давно пала, му и даље није недостајало.
- Шта си занимљиво сликао последњих дана? - упита га, као некад.
Уместо одговора, једном руком је извадио је коверту из унутрашњег џепа, а другом, већ вежбаним покретом, је махнуо Џонију да донесе још једну туру.
Ана није могла да одвоји поглед са фотографија. На свакој је била она и неко ко није смео да буде на истој фотографији са њом. Осећала се посрамљено. Поглед јој је био прикован за фотографије. Да је било ко други у питању било би јој свеједно, али Спејд није смео да је види слабу.
- Па, госпођо Квин Харт, налазите се у незавидној ситуацији. Као професионални лаик са сигурношћу могу то да кажем.
- Могу да објасним. - почела је да се правда.
- Не мораш мени. Ја већ имам спремне све изговоре уместо тебе. - опет ју је разоружао. - Међутим, господину Харту се ово неће свидети.
Ана је осетила, како јој се свет по други пут руши.
Ухватио ју је за руку. Пошто није подизала поглед, кажипрстом друге руке јој је подигао браду, и овлаш обрисао сузу која јој се појавила на дну образа. И даље је била лепа. Поново је добио онај „самозањега“ поглед.
- Једном сам те спасио од мене. Сад је време да те спасим од тебе саме. - покушао је да је смири и додао – Време је да идеш. Јавићу ти се сутра са планом.
Ана је устала. Пришла му и пољубила га у образ и подсетила га на ситницу која му је недостајала свих ових година.
- Не брини. - наставио је док је одлазила – Е, да, обавезно ми сваки пут јави кад излазиш из куће. Довољна је порука.
Извадио је телефон. Само порука од Шарлот да је отишла кући и да је агенција закључана.
Размислиио је накратко и одговорио на поруку. Пар секунди касније му је стигао одговор од Шарлот „Јасно шефе“ и некава глупава сличица жуте лоптице која се церека.

VIII

Подигао је поглед и намигнуо познатом лику у огледалу. Свеже обријан. Завршио је своју дневну рутину бројања бора. Чинило му се да су неке нестале, па се пажљивије загледао свако јутро.
Прошло је неколико недеља откад се видео са Аном. Чули су се скоро свакодневно, али је свако избегавао да помене било какав сусрет. У међувремену, план се одвијао како је и замислио.
Харт га је посетио неколико пута, и сваки пут са пажњом гледао фотографије које је Шарлот припремила. Ако се ово одужи, Харт и ја ћемо постати најбољи другови, помисли.
- Шефе, пожури, имамо још мање од сат времена. - чуо је Шарлот како довикује из суседне просторије, али га то није нимало изиритирало.
Закопчао је последње дугме на кошуљи и притегао кравату. Док се окренуо, Шарлот је већ стајала на довратку држећи сако. Дозволио је себи да је, нескривајући то, одмери од главе до пете. Боље речено, од пете до главе. Тек кад ју је погледао у очи, приметио је да се мало зацрвенела.
Наместио је сако, и још једном се погледао у огледалу поред врата. Скоро скавршено, похвалио је себе.
Поглед му је поново привукао наслов у новинама: „Изложба коју смо чекали годинама“.
- Крећемо. Није у реду да каснимо.
- Није, шефе. - дода Шарлот излазећи.
Још једном је погледао по ходнику пре него што је изашао и затворио врата. Све је било као и обично, осим једне ствари – кутије са дипломском изложбом нису биле поред врата.
Одлично, помисли, затвори врата и крену за Шарлот.
Није ни приметио кад су стигли до центра. Био је превише узбуђен.
Галерија у центру града је била одлично одабрана. Довољно велика да свака фотографије добије своје заслужено место, и да не баца у сенку ни на једну поред. Одређену дозу интиме су давале нише у зиду у које су фотографије биле окачене.
У галерији је био присутан већ велики број људи.
- Добро вече и добро дошли!- пренуо га је из размишљања глас Џозефа Харта.
У галерији је настала тишина и сви су упрли погледе у Џозефа.
- Драго ми је да сте се одазвали позиву и надам се да ћете уживати у изложби - наставио је Џозеф.
Ана је стајала поред Џозефа, држећи га под руку, и са увежбаним осмехом пратила целу церемонију.
- Као што знате, Ана жена са истанчаним укусом, што је и очигледно јер је мене изабрала – Харт је покушао да буде духовит, што му је и успело, и наставио чим се смех у сали примирио – и она је заслужна за то што су фотографије које ћете видети изашле на светлост дана. Наравно, главни кривац за ове фотографије је Џек, без чијег талента не би ни настале.
Спејд их је посматрао. Савршен кадар. Ана Квин Харт између двојице мушкараца, једног са којим је и једног са којим би требало да буде. Џек је, навежбано, говорио о инспирацији и о концепту којег се држао док стварао. Паметан младић, лепо је научио написан текст, подсмехивао се у себи Харт. Лагано се извукао из масе, која је са пажњом слушала Џека, и кренуо ка портрету у ћошку. Маркантна црнка, бадемастих очију је продорно гледала у њега са фотографије, додуше са мало мање сјаја, а више сете у очима него на фотографији коју је држао у новчанику. Прошло је ипак 15 година између та два тренутка. Нетремице је гледао у фотографију и једва примећивао остале посетиоце који би застали да је погледају. До ушију су му допирале реченице одушевљења изложбом.
- Добро вече! - зачуо је Хартов глас иза себе.
- О, добро вече – одговори му Спејд, тобож изненађен.
- Хвала Вам, још једном. До вечерас нисам веровао да постоји ова изложба и да је Ана све време управо ово припремала. Знам, све фотографије које сте ми показивале су говориле овоме у корист, али до вечерас нисам поверовао. - са олакшањем је изговорио Харт.
- Нема на чему, само сам радио посао за који сам био плаћен – са лажном скромношћу му одговори Спејд, и настави - одличан портрет, ако смем да додам.
- Одличан. Никад Ану нисам видео овакву каква је на фотографији.
- Можда је никад нисте ни погледали како треба да бисте је видели такву. Такав поглед се заслужује. - рече Спејд више за себе.
- Хвала Вам још једном, и уживајте у изложби. Остатак новца Вам је уплаћен на рачун, и не замерите ако понекад свратим на чашицу оног коњака, и морате ми рећи где то набављате. - рече Харт и упути се ка другом крају где су Ана и Џек и нешто кроз смех говорили једно другом.
Није се померао од портрета. Остале фотографије је знао напамет. Ова му је ипак била свежа. Прва после 15 година коју је урадио.
- Могу да се кладим да сте пре петнаестак година изгледали као Џек сада. - Шарлот се створила поред њега и кроз смех настави – Мада… не бих ја Вас мењала за њега.
- Идемо. - рече Спејд не желећи да се наставља – Сутра је нови радни дан. Још један клише случај за који ће нас неко добро платити.
Извадио je телефон који је непун секунд пре завибрирао.
"Хвала за фотографије. Напокон си дипломирао."
Погледао ју је и „осмехомсамозању“ ставио до знања је све у реду.

IX

Звоно на вратима ју је натерало да прекине јутарњи ритуал пијења кафе. Џозеф је већ одавно био на послу. Планирала је да поново обиђе галерију и да у миру ужива у фотографијама чијем је стварању давно присуствовала.
Поштар јој је уручио коверту. Отворивши је угледала је себе на фотографији. У истој пози као и на зиду галерије, али у другом времену.
Мислим да је исправно да имаш и оригинал – писало је на коверти.
***
Спејд је већ завршавао другу јутарњу кафу у Џокеру чекајући да му се Шарлот јави да је стигла у канцеларију, да би он могао у стилу великог шефа да се појави који минут касније.
Имамо новог клијента, а и кафа се већ хлади – телефон му је пренео новости из канцеларије.
Откажи клијента. Мислим да је време за одмор. Нађи нешто паметно за одмор док не стигнем – није ни сам веровао шта је написао.
Где бисте волели да отпутујете? - телефон му није дао да попије последњи гутљај из шољице.
Где год нађеш да ти се свиђа, резервиши нам. - телeфон је спремно пренео његову поруку, док је пребирао по новчaнику тражећи ситнину за бакшиш.
Јасно, шефе! - прочита последњу поруку излазећи из Џокера и питајући се чему гомила глупавих сличица жуте лоптице која се церека у наставку поруке.
Време је да се направи нови оригинал, помисли идући ка канцеларији.



четвртак, 25. фебруар 2016.

Игра

 I

- Твој је ред! - довикнуо ми је Џони, покушавајући да надјача музику.
Кугле на столу су биле насумично расуте.
- Које су моје? - упитах, и не сачекавши одговор додах – Празне, као и увек.
- Играј, и не лупетај много. - рече Џони кроз смех. Увек се смејао на ту стару излизану фору о пуним и празним куглама.

Играли смо већ други сат. Локал се пунио и празино у интервалима. У паузама између две песме се чуло ударање кугли, и по која псовка са неког од столова. Били смо изједначени. Погидао сам поглед према шанку. Столица је била празна. Маја, са друге стране шанка је само слегнула раменима. Увек је имала саосећања према мени. Погледом је показал на точилицу за пиво. Нисам ни стигао да климнем главом, већ су две празне кригле биле замењене са пуним.

- Живели! - подигох криглу.
- Уздравље! - исправи ме Џони. - И на апаратима може да се живи. Дакле, уздравље!
- Уздравље! - исправих здравицу.

Још један ритуал који нам никад неће досадити.

Циљајући белу, низ штап сам гледао према шанку. Столица је и даље била празна. Крајичком ока погледах Џонија. И он је био свестан да је столица за шанком празна. Још један ритуал, за који је било питање кад ће неком од нас двојице досадити.

II

- Дај ми мало твоје вотке. Немам више. - тужним гласом је рекла.
- Доста ти је. - одгворих јој. Ипак је пет вотки било превише за њу. Нисам се бринуо како ће стићи кући. Било нас је бар четворица у локалу који би је радо однели до куће. Сопствене или њене, свеједно.
- Их, бре, стало ти за гутљај вотке. - глас јој је разбијао последњи камен утврде коју сам подигао.
Погледах је у очи. Није скренула поглед. Тамне и сјајне. Нисам се видео у њима.
- Доврши. Не могу више, свакако. - рекох јој мењајући места чашама.
Отпила је на екс све што је остало.
- Хвала. - рече, наслањајући главу на моје раме. Волео бих да је то понекад најавила, да се припремим. Увек сам се бојао да раме не попусти.

- Него… где ћемо за дочек? - упита Џони. Било је само питање тренутка кад ће та тема доћи на ред.
Сви смо се погледали у круг. Подсетило ме на игру „глувих телефона“ само, у овом случају, погледима. Несрећа је била што сам ја би последњи у кругу, а она је била та која је мени упутила поглед.
- Организоваћу ја. Остало је пића од прошле журке. Само локал да нађемо где. - изговорих наглас, а у себи се испсовах.
Одмакла је главу од рамена, подгила руке, загрлила ме и пољубила у образ.
- Опет си промашила - помислио сам.

Са два прста и једним погледом сам обезбедио још једну туру за столом. Морао сам црвенило у лицу некако да оправдам.
Испијао сам вотку, вртео упаљену цигарету међу прстима, и слушао их како већ праве списак ко ће све бити на дочеку. Наравно да је свако имао свог жељеног госта, који није био из ужег друштва. Она је, прећутно, била жељени гост неколицине присутних. Није ми се то свидело.
- Завршавај ту цигару, па да ме отпратиш до куће – шапнула ми је. Тог тренутка сам схавтио какав је осећај кад су груди превише мале за ваздух који ми је био потребан. Само сам климнуо главом и угасио цигарету.

Клацкали смо с ноге на ногу. Њена глава је била као срасла са мојим раменом. Обично нам је требало петнаестак минута да стигнемо, али не и вечерас.
- Хвала што организујеш дочек – проговорила је – било би лепо да на истом месту дочекамо.
- Било би. - надовезах се. И следећу, и следећу, и следећу… мозак је почео да ми прескаче као покварен диск.
- Ааааа… што си се зацрвенео кад сам те пољубила? - једва је дочекала да пита.
- Знаш ти добро што. Знаш добро и зашто ћу сваки следећи пут. - одговорих не гледајући је.
- Не знааааам. - почела је да се измотава. - Рециии…
Ћутао сам. Довољно ми је било што сам се једном већ просуо пред њом. Трезан. Да сам којим случајем био пијан, њено „проћи ће те то“ би ме отрезнило за сва времена. Пребацих руку преко њеног рамена на секунд уместо одговора.
Није више ништа питала.
Овлаш пољубац у образ пред њеном зградом и жеље за леп сан, као по дипломатском протоколу.

III

Педесетак нас. Музика она коју сви волимо. Припити као утренирани средњошколци. Атмосфера каква се само пожелети може.
Како се поноћ приближавала, све сам чешће гледао на сат и гледао како да се, намерно, нађем на правом месту у поноћ.
Омиљени осмех ми је ишао у сусрет. Загрлила ме.
- Видим, свиђа ти се поклон. - рече још једном помирисавши парфем на мени.
Небитно је да л‘ се мени свиђа, све док је њој омиљени.
Нисам стигао ни да одговорим, а већ је нестала у маси.
Пришао сам до шанка, узео нову малу вотку од 2 деци.
- Свака ти част. - Џони је спустио руку на раме, да се придржи да не падне.
- Ма… ништа. Битно да се сви лепо проводе.
- Знаш шта ћу да урадим? - наставио је Џони.
Знао сам, а одлучио сам да не знам.

Знао сам већ дуже време, али ми је вечерас први пут сметало.

Поноћ је стигла на погрешном месту.

Формална честитка допуњена са „Проћи ће те.“



IV

- Неће доћи. - добацио сам.
- Мислиш? - упита Џони, намештајући се да убаци последњу куглу на столу, и настави – Рекла ми данас да се вечерас видимо овде.
- Неће. Реално, прошло је већ три недеље од журке, а нисмо је видели.
- Ко ми крив. Оћу, нећу, оћу, нећу… па препих. Ни сам себе не бих схватио у том тренутку шта сам хтео да кажем. - промрмља себи у браду.
Ја сам изгледа поранио цео један живот, помислих.
- Брига те. Бар се не сећаш свог блама. Ја морам довека да живим са том твојом траумом. - додадох кроз смех.

Маја је заменила празне кригле са пуним. Понекад сам имао утисак да чита мисли.
- Доста вам је за вечерас - полуозбиљно је рекла – и кад завршите то дођи до шанка да средимо рачун.
- Сматрај решеним. Само да завршимо партију. – намигнух јој.

Таман сам згужвао рачун да га бацим, кад ме Маја ухвати за руку.
- Прочитај. - рече
- У реду је. Знам да ниси урачунала и моју тежину у цену.
- Прочитај, будало! - није одустајала.
„Будало“, мој омиљени комплимент.
Овлаш сам бацио поглед на познат рукопис, савио рачун и ставио га у џеп кошуље и вратио се до стола. Никад нисам видео Мајин већи осмех. Чак ми се учинило да ми је и намигнула.

На столу су остале само црна и бела кугла. Ја на потезу. Погрешна рупа.
- Више среће следећи пут, и спреми паре. Опет твој ред да платиш. - Џони је био више него задовољан.
- Нека – одмахнух – више среће теби на некој наредној журци.

V

Позната зграда. Нисам ни приметио кад сам стигао. Могао сам жмурећки да се попнем уз степенице и да погодим звоно на интерфону.
Нисам био сигуран да ли сам ја звонио читаву вечност или је читава вечност била потребна да чујем глас са интерфона.
- Да?
- Није ме прошло. - изговорих полугласно, као лозинку у партизанском стражару.
Брава у вратима је почела да зуји као одзив на лозинку.
- Надала сам се да те неће проћи. – дочекала ме на вратима, понављајући оно што је и написала на рачуну.
Овај пут је погодила место.




понедељак, 11. јануар 2016.

Белина

Јефтина музика са разгласа ишла јој је на живце. Комплетан репертоар већ је знала напамет. Чак је престала да певуши и омиљене делове песама. Понекад је пожелела да направи неколико дискова и да их проследи шефу самопослуге да их пусти, али је брзо одустајала. Није хтела да остане без још неке омиљене песме.
Пиштање бар код читача допуњавало је музику сопственим ритмом, и чинило је бар мало различитом. Умор ју је полако стизао. Осми сат био је на измаку.
– То би било 1.235 динара. Замолиа бих Вас, ако имате, ситно. – издекламовала је муштерији реченицу са варијацијом.
– Ево! 1.240. У реду је, задржите кусур! – добила је љубазан одговор. Учинило јој се да је спазила осмех.
– Хвала. Дођите нам поново! – узвратила је уз осмех и обратила се следећем у реду – Изволите!
Још мало, па крај смене. Радовала се кафи коју ће попити на повратку кући у кафићу испред зграде. Њен дневни ритуал. Две цигарете уз малу кафу и покоја порука са другарицама.
Скинула је капут и кратким покретом главе ослободила косу. Махнула je себи у огледалу, док је отпухнула плави прамен који јој је пао преко носа. Протрљала је теме утрнуло од везане косе и осетила тренутно олакшање. Број порука на секретарици: нула.
Хвала Богу, помисли.
Прелетела је погледом по соби. Штафелај је био на свом месту. Неколико прљавих четкица је стајало на палети са помешаним бојама. Тубе разбацане по поду поред ногара штафелаја.
Морам да купим белу, нареди себи. Без ње не могу да почнем ову слику из почетка. Била је задовољна поставком и скицом, али је знала да може и боље. Већ дуго није завршила ниједну слику. Зависила је од расположења; била је и преинспирисана и неинспирисана; али се све завршавало на један једини начин – белилом. Понекад би пожелела да јој неко нацрта контуре на том платну које она неће моћи ни желети да префарба.
Отворила је фиоку, извадила диск обележен са Музиком противу продавнице II. Тихо зујање уређаја јој је наговестило да ће кроз секунд или два звчници пустити њену омиљену музику.
Одећом на патосу обележила је пут до купатила. То је био њен начин да се ослободи дневних стега и почне дан поново. У купатилу је било све на свом месту. Када је већ била до пола пуна, пиксла и цигарете на месту. Секунд касније осетила је како се умор раствара у води. Пажљиво је принела мокру цигарету до усана, никад неће научити да је не скваси, и повукла дим пуним плућима. Дан је могао да почне.
Поново јој се вратила слика белог платна. Прекречићу га поново,одлучи. Знам да могу боље, тешила је себе.
Чудан звук се умешао између два дима цигарете. Придигла се из каде, махнинало прекривши руком груди. Квака се лагано померала на доле...
***
... клик браве и удар врата која су се затворила пренуо је из размишљања. Остала је сама у просторији. Сатима је седела склупчана у ормару и чекала тренутак да изађе. Полако је одшкринула врата ормара и сударила се са мраком у соби. Црна ролка и панталоне су јој помогле да се савршено уклопи у мрак. Плава коса била је увучена у ролку, а црна капа јој је покривала остатак главе, осим једног прамена који јој је падао преко ока.
Имала је само пар минута. Отворила је фиоку стола и напипала кључ. Бешумно га је извукла и вратила се у ормар. Пажљиво је склонила задњу страницу ормара и напипала браву сефа. Звук браве зазвучао је попут грмљавине у тој тишини.
Напипала је папире и неколико коверти. Краткотрајно је осветлила унутрашњост сефа и зграбила белу коверту и ставила га под ролку.
Закључавање сефа и враћање свега на своје место већ је била рутина.
Ходник је био слабо осветљен, што јој је помогло да неприметно шмугне. Никад се није питала шта је у тим ковертама. Једно је било сигурно: није био новац и то ју је донекле смиривало.
***
Препипавао је џепове тражећи упаљач. Заносио се да ће оставити цигарете тако што ће држати незапаљену у устима. Чак је и упаљач сакривао, сваки пут у другом џепу, кад би одустао да је запали. Варка ни овај пут није успела. Жар тек припаљене цигарете савршено се уклопио у жуто светло уличне светиљке испод које је стајао.
Завршио је са одбројавањем минута и почео са одбројавањем секунди. Улица је била пуста.
55, 54, 53, одзвањало му је кроз главу. Сваки пут исто. Чудан осећај у стомаку приписао је превеликој количини зачина и прилога у пљескавици коју је појео успут. Није имао разлог да се брине, али понестајало му је секунди.
15, 14, 13, наставио би и даље да иза себе није чуо звук штикли.
Опет га је изненадила. Никад није долазила из правца из којег ју је очекивао. Лагано се померио и окренуто се у правцу у којем му је глава већ била окренута. Као и увек, прво је приметио осмех уоквирен плавом косом како иде према њему. Тамна фигура је била ту само да употпуни слику. Сачекао је да му се приближи и да ухвати њен поглед. Никад није проговарао пре него што би видео њен поглед. Бојао се да се не збуни.
– И? – трудио се да му глас буде што сталоженији.
– Лакше него ишта до сада. – изговорила је вадићи коверту испод ролке.
– Само тренутак. – рече узимајући коверту и вадећи телефон из џепа.
Посматрала га је. Покушавала је да пронађе на његовом лицу било какву реакцију док је причао телефоном.
– Да... Јесте... Све је ту, проверио сам... Разумем...
– Све у реду? – упита га, не скидајући осмех.
– Јесте. Новац ти је на рачуну. Хвала још једном. – изговори без икакве промене тона.
– Хвала. Знате како и где ме можете наћи. – рече одлазећи.
Нестајала је у правцу из ког је дошла. За који секунд ће црна фигура са плавом косом нестати иза ћошка.
Није било ништа у њеном погледу и осмеху, осим задовољства што је посао обављен, убеђивао је себе, као и много пута до сада.
– Чарли! – изненадио га је сопствени глас
Видео је како застаје, али није могао да види узбуђење на њеном лицу кад се окренула. Лакнуло јој је због тока.
– Реците, Пуковниче! – покушала је да исконтролише дрхтање гласа.
– Ако треба још нешто, Чарли, само реци. – није нашао паметније речи од ових.
– Треба, Пуковниче. Једна четкица и мало црне боје. – изговорила је и још више поцрвенела
– Четкица и црна боја?! – глас му се утопио у њене кораке док је замицала за ћошак.
***
Покушавала је да забави себе тако што неће погодити која је следећа песма. Није успела. Опет је погодила. Бар код читачи су пиштали. Кованице звецкале у каси. Жамор људи у реду пред касом и цика деце која су се тркала са колицима.
– Следећи... – глас јој је био као снимљен.
– Надам се да ова четкица и боја иду у комплету. – глас јој је измакао тло под ногама.
– Ако знате да их користите... – подигла је поглед ка њему.
– Знам ко ће ми показати, свакако – рече узимајући кусур.
Била је сигурна да су му крајеви усана били мало више него обично док је то изговорио.
– Лепо певате. – прену је следећа муштерија.
***
Спремајући се да пође кући, бацила је поглед на поруке да види којим редом ће уз кафу одговорити на њих.
Надам се да имаш на чему да пробам четкицу и боју, била је прва порука коју је отворила.
Кафа је остала непопијена тај дан. Морала је поново да прекречи платно у бело.

среда, 30. децембар 2015.

Тачка

Дошао је са посла поприлично уморан. Ништа ново. Кључеви су по обичају завршили у ћошку собе, где им је и место. Јакна је два пута спала са чивилука пре него што је успео да је намести.
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут.
Први дим цигарете који је повукао, заваљен у фотељу, га донекле опусти. Не прија му ово зимско доба. Мрак кад изађе из куће, мрак кад се кући врати. Двоумио се између кратих гутљаја и пијења наискап.
Никуд не журим, убеди сам себе отпијајући лагано гутљај.
Гомила писама и разгледница је стајала на столу. Уредно исписано име, без адресе. Коверте са маркицама, незатворене. Мастило благо избледело.
На свакој разгледници две речи: „Срећна Нова!“, само је слика другачија. Новогодишња. Онаква каква је те године имала да се купи.
Писама је више.
„... можда сад није време да пишем о томе... знам да је ово требало да кажем, а не сад да пишем...“, читао је наглас сопствене изговоре. Нека врста самосажаљења, и ритуалног спаљивања нагомиланих мисли од целе године.
Угасио је цигарету, отпио последњи гутљај из чаше и устао. Покупио сва писма и разглднице.
Барем је контејер близу, тешио се док је излазио из куће.
---
Ушла је у кућу заруменелог лица са осмехом у углу усана. Чврсто је стезала јакну, као да ће јој до грла закопчана на необјашњив начин спасти.
„Јеси купила пиво?“, храпави глас из собе је дочека.
„Јесам... довољно за два дочека“, добаци саркастично.
„Има ли поште у сандучету? Мислим, ако си се сетила да провериш.“
„Ссссамо рекламе... бацила сам одмах.“
Није разумела коментар који јој је био упућен јер је ужурбано улетела у купатило.
---
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут подижући јакну са пода.
Лампица на секретарици је треперила.

„Хвала!“, глас са снимљене поруке му је зауставио време.

недеља, 08. новембар 2015.

Одредиште

Пресавио је тек купљене новине, ставио их у џеп капута и кренуо из чекаоницe ка перону. Требало би да је воз за Београд већ постављен и спреман за полазак. Уиграним покретом десне руке, у ходу је извадио новчаник из унутрашњег џепа сакоа, отворио, и летимице проверио да ли је карта на месту.
Хладан и влажан новембарски ваздух натерао га је да се благо закашље у тренутку кад је ступио на перон. Сат је показивао да има још петнаестак минута до поласка воза.
Таман за једну цигарету, помислио је. Ветар му је отежавао паљење.
– Изволите! – мушкарац у црном оделу, поред њега, додао му је своју већ запаљену цигарету.
– Хвала Вам. – одговорио је тихо.
Развлачио је димове, и пуштао је цигарету да догорева међу прстима.
–... за Београд полази са другог перона трећег колосека, лево, полази за 5 минута. Молимо путнике да се укрцају. Воз... – из размишљања га прену нимало пријатан женски глас са разгласа.
Бацио је нагорели филтер у пепељару и ушао у воз.
Купе број 3. Седиште до прозора било је слободно, како је и волео. Обично је седео и возио се уназад. Годинама није марио куда путује. Више га је бринуло одакле одлази и да ли ће се поново вратити. Ни сам није знао зашто је одабрао да данас седне и, први пут, после дужег времена гледа куда путује.
У купеу су сва остала места већ била заузета. Провукао се лагано, да ником не засмета. Извадио је новине, спустио их на седиште док није скинуо капут. Само да грејање буде добро, скоро се засмејао наглас помисливши то. Као да је то сад најбитнија ствар на свету.
Преко пута њега, жена је покушавала да смири несташног петогодишњака који је стајао на седишту и захтевао да вири кроз прозор док воз не крене. Жена, у својим тридесетим, повремено би погледала све у купеу и погледом се извињавала због своје немоћи.
Младић и девојка који су седели поред њега, пар очигледно, незаинтересовано су ћутали и држали се за руке. Њима је њихов свет био потпуно довољан. Човек у црном капуту, исти онај који му је додао запаљену цигарету на перону, записивао је нешто у џепни нотес и повремено заинтересовано гледао петогодишњака.
– Мама, мама! Кад ће већ једном воз да крене? – нестрпљиво је узвикивао – Кад ће? Кад ће?
– Неће док не седнеш и не смириш се! – изговорила је, очгиледно, без имало маште и воље да удовољи знатижељи свог сина.
– Хоћу да крене сад, хоћу! – петогодишњак није престајао.
– Извините – рече жена обраћајући се свима – јако је нестрпљив, пошто много воли да се вози возом. Сад идемо само три станице, па се враћамо. Само да би се он провозао.
– Разумем га – одговорио је са благим осмехом.
***
Кућа поред железничке станице. Жамор деце која се играју по прашини и шутирају неку крпену лопту. Само он стоји издвојен и опчињено гледа у локомотиву како вуче неколико вагона. Стално се питао колико вагона може локомотива да повуче. Нестрпљиво је чекао тренутак кад ће локомитива испустити писак и стати на перону да би могао да потрчи до машиновође да га пусти у локомотиву.
На станици су га сви знали; машиновође, кондуктери и отправници возова. Повремено су га и возили у локомотиви. А он је био пресрећан. Често је маштао како ће једном сести у воз и путовати докле год је то могуће.
Нажалост, у то доба није имао куда да отпутује. Сви људи које је познавао живели су у истом месту. Узалод је молио мајку да отпутују макар три-четири станице и да се врате кући, само да би путовао некуд. Само да би се возио у вагону. Знао је и шта би обукао за ту прилику.
***
Ни дан-данас није га напустила љубав према возовима. Обожавао је мали свет купеа и људе које је сретао у њима. Волео је да погађа, за себе, њихове животне приче. За сваку од њих би себе убедио да је таква какву је замислио.
Кондуктер је прошао поред купеа и куцнуо о стакло врата. Узвратио је климањем главе и осмехом старом знанцу. Његову причу није морао да погађа, знао ју је до танчина. Били су стари знанци из овог истог вагона.
– Шта мислиш, колико ћемо путовати? – упита девојка момка до себе.
– Мало мање од два сата – одговори јој момак, гледајући остале сапутнике, тражећи потврду за своје мишљење.
– У праву си, мало мање од два сата... – решио је да му помогне, и настави потом – Први пут путујете возом за Београд?
– Да, дечко и ја идемо до моје сестре која студира тамо – одговори девојка, поцрвеневши притом.
Тек тад је постао свестан да немају више од петнаестак година обоје. Уграбили су прилику да сами отпутују, помисли, и да буду сами себи довољни. Био је сигуран да не постоји никаква сестра која студира у Београду.
***
– Пожури! Воз само што није кренуо! – био је нестрпљив и скакутао испод њеног прозора.
– Силазим! – довикнула је промоливши главу на улицу кроз прозор собе.
Био је пресрећан. Њих двоје, први пут сами путују возом. На један дан. Довољно. Само да буду сами.
Истрачала је из куће поправљајући хаљину која се опирала трчању. Једва је дочекала овај дан. Планирали су ово последњих месец дана. Досадило им је више да се скривају од свих и да глуме најбоље другаре из комшилука. Ово је било последње лето да ће имати прилику да се оволико друже. Најесен ју је чекао факултет који је уписала.
– Куда ћемо све да идемо?
– Куда год пожелиш. Пожури да не закаснимо! – поновио је.
Сели су у купе, једно преко пута другога. Неколико пута је кренуо да је ухвати за руку, али је одустао. Шта ако би неко из комшилука запазио? Уместо тога, погледом је задржавао осмех на њеном лицу.
Дуга, црна коса падала јој је преко рамена. Повремено би померила прамен који јој је упадао у очи и наставила да гледа кроз прозор. Њега је интересовао само поглед на њу.
***
– Ми силазимо овде. – рече жена покушавајући да ухвати петогодишњака који је и даље скакао од среће по седишту.
Сви су је ћутке испратили и само одмахнули главом.
***
Седели су у полумраку на клупи. Испред гимназије. Држао је њен длан притиснут о даску клупе, наивно верујући да ће је то задржати. Повремно би јој склонио прамен са очију, надајући се да ће видети бар нешто у углу ока.
– Зваћеш ме? – једва је изговорио.
– Долазићеш? – одговорила му је питањем.
Наслонила се на њега на трен. Довољно да запамти њен мирис.
– Хајде! Време је да ме отпратиш до куће. Знаш да рано путујем, – рече она устајући, и додаде – а рекао си и да ћеш ујутро да ме испратиш.
Никад му није био тежи повратак до куће него следећег јутра. Први пут је мрзео воз. Мрзео је и себе следећег послеподнева, посматрао је одлазак воза кроз прозор своје собе.
***
– Остадосмо сами. – прену га из мисли глас човека у црном капуту.
Тад је схватио да су младић и девојка изашли из купеа. Вероватно да запале, или да протегну ноге, штагод.
– Често путујете? – настави човек, не чекајући његов одговор.
– Често. Само што данас не одлазим, данас идем.
– Занимљиво. Кад мало боље размислим – у праву сте, већина људи одлази.
Човек у црном капуту извади фотографију из џепа, погледа у њу, и више за себе рече:
– Тако је и она отишла.
Устаде. Спусти фотографију лицем на доле на седиште и без речи изађе из купеа.
Знатижеља је била јача. Узео је фотографију. Са задње стране датум кад је први пут замрзео возове. Са предње стране лице уоквирено косом чији је мирис и дан данас памтио.
***
- Познавао сам га годинама. Сваки други викенд је путовао возом. Данса, све време пута је сам седео у купеу. Да је бар неко био са њим, можда би му и помогао. - кондуктер је давао изјаву инспектору на станици, и дода - Недостајаће.