четвртак, 10. март 2011.

Дан 1 - јутро

6:00
Звук воде у џезви на шпорету полако прелази у сопран. Мирис кафе помешан са димом цигарете сасвим је довољан да ме разбуди.
Почињем са одбројавањем: 3, 2, 1, сад! Комшија, као и увек, тачан; стартује са јутарњом хит парадом. Недостајаће ми кад се једног дана будем одселио.
Јутро које није изван оквира на које сам навикао. Узимам мобилни да проверим шта све нисам пропустио од синоћ. Писамце у горњем углу екрана ми говори супротно.
Јави се.
Порука са непознатог броја, али знам од кога је.
Хоћу, једва чекам. Петнаест година ништа. Ни здраво у пролазу, у ретким тренуцима кад бисмо се срели. Једино што ме копка – одакле јој број?
Наредног минута мобилни ми је наговестио и ту малу тајну.
'Де си бре? – Џонијев глас ме благо узнемирио – Признај да ме ниси очекивао овако рано!
Нисам те очекивао уопште ових година.
Некако сам предосетио. – слагах моментално.
Кад долазиш?
Не знам!
Требало би да се окупимо мало. Сто година је прошло. – Покушавао је да ме убеди.
Протекло време ми никад није био разлог да се видим са неким. Што је више времена прошло откако сам се последњи пут са неким видео, то нам се мање ствари издешавало. Једном речју – ништа.
Је л' има неки посебан разлог? Мислим, да се окупимо? – упитах већ помало изнервиран.
Матори, не смарај више. Пакуј кофере и долази! Вечерас, Port Louis, јавни се кад стигнеш! нареди ми Џони и спусти слушалицу.
Наставих збуњено да гледам у телефон. Два скоро невероватна догађаја у пет минута. Искрено, не волим изненађења, поготово не у рану зору. Довољан стрес ми је и само устајање.

6:15
А мени кафа? – тргнуо ме њен поспани глас.
Стајала је наслоњена на довратак од кухиње. Моја црвена мајица, сва изгужвана од спавања, деловала је врло симпатично на њој. Коса умршена, падала јој је преко очију које је трљањем покушавала да отвори.
Одох под туш, а ти ми спреми кафу. Може?
Нисам ни стигао да одговорим, а прамен њене косе нестао је у правцу купатила, заједно са њом.

6:25
И?
Шта и? – правио сам се невешт.
Ко је отворио сезону смарања данас? – није одустајала.
Џони. – покушао сам кратким одговором да прекинем разговор на ту тему.
Џони? Ортак из средње? – наравно да није одустала, ни овај пут.
Јесте. Смара да се спакујем и да дођем вечерас. У кафић у којем смо висили све време у средњој школи. Има, као, нешто битно, па би требало да и ја будем ту.
'Оћеш да кажеш да очекује од тебе да се спакујеш, и да путујеш 350 километара, да би због нечег битног попио кафу са њим? –пара је већ почињала да јој иде на уши – Стварно не знам ко је луђи: он што те зове или ти што се премишљаш кад ћеш да кренеш.
7:20
Рутинским покретом руке окренух кључ у брави, укључих радио и почех да одбројавам од 350 ка 0.

8:20
Београдска гужва показује своје наjлепше лице. Срећом, музика на радију била је подношљива. Ако наставим да возим овим темпом, искључићу мотор и гураћу кола.
Само да будем сигурна да си добио поруку. Јави се. опет ми се обратио мобилни. Хоћу, сигурно. Само да ме не мрзи да куцам поруку, за разговор немам живаца.

8:25
Стотинак метара даље, мој верни саговорник опет ми се обраћа. Кратким тоном ми саопштава да неко зна да куца поруке. Колико год ме мрзи да погледам, јер је вероватно непознат број, или Џони смара да обавезно дођем, узимам телефон са сувозачевог седишта.
Опет сам у праву.
Је л' стижеш? И не изигравај, већ се јави кад ти тражи. Џони је научио сва слова.
Размишљам да ли да одговорим и шта. Ионако сигурно већ зна да ћу доћи. Не сумњам да је звао и кући да провери да ли сам кренуо. Могу само да замислим колико је широк био потврдан одговор да сам кренуо и са колико атрибута на мој рачун. Мада он то сигурно није узео за зло. Добар је лик, малко еуфоричан за неке ствари, али подношљиво.

9:00
Јави се. Знам да си кренуо.
Па назови ако ти толико требам. До сада сам се грчевито држао за маргину твог живота, само да не нестанем. И прсти су ми скроз утрнули. Одједном сам битан и не може се без мене.
Реци? са крајњом мрзовољом куцам.
Нећу овако. Дођи до мене кад стигнеш. Знаш где сам.
Како не бих знао? Део улице којим сам пролазио су, до сада, назвали по мени. Људи ми се јављали кад бих пролазио, поједини навијали сат, неки су и на кафу звали.
ОК.
И ово је превише комуникације, за овако кратко време. Пореметићу савршени хаос у универзуму напишем ли још које слово.
Доћи ћу, наравно, али ме нервира зашто само кад она хоће. Хоћу кад ја хоћу, и кад сам ја хтео. И никад није било тако.