среда, 30. децембар 2015.

Тачка

Дошао је са посла поприлично уморан. Ништа ново. Кључеви су по обичају завршили у ћошку собе, где им је и место. Јакна је два пута спала са чивилука пре него што је успео да је намести.
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут.
Први дим цигарете који је повукао, заваљен у фотељу, га донекле опусти. Не прија му ово зимско доба. Мрак кад изађе из куће, мрак кад се кући врати. Двоумио се између кратих гутљаја и пијења наискап.
Никуд не журим, убеди сам себе отпијајући лагано гутљај.
Гомила писама и разгледница је стајала на столу. Уредно исписано име, без адресе. Коверте са маркицама, незатворене. Мастило благо избледело.
На свакој разгледници две речи: „Срећна Нова!“, само је слика другачија. Новогодишња. Онаква каква је те године имала да се купи.
Писама је више.
„... можда сад није време да пишем о томе... знам да је ово требало да кажем, а не сад да пишем...“, читао је наглас сопствене изговоре. Нека врста самосажаљења, и ритуалног спаљивања нагомиланих мисли од целе године.
Угасио је цигарету, отпио последњи гутљај из чаше и устао. Покупио сва писма и разглднице.
Барем је контејер близу, тешио се док је излазио из куће.
---
Ушла је у кућу заруменелог лица са осмехом у углу усана. Чврсто је стезала јакну, као да ће јој до грла закопчана на необјашњив начин спасти.
„Јеси купила пиво?“, храпави глас из собе је дочека.
„Јесам... довољно за два дочека“, добаци саркастично.
„Има ли поште у сандучету? Мислим, ако си се сетила да провериш.“
„Ссссамо рекламе... бацила сам одмах.“
Није разумела коментар који јој је био упућен јер је ужурбано улетела у купатило.
---
Време је да напокон пришијем ту закачку, помислио је по ко зна који пут подижући јакну са пода.
Лампица на секретарици је треперила.

„Хвала!“, глас са снимљене поруке му је зауставио време.

недеља, 08. новембар 2015.

Одредиште

Пресавио је тек купљене новине, ставио их у џеп капута и кренуо из чекаоницe ка перону. Требало би да је воз за Београд већ постављен и спреман за полазак. Уиграним покретом десне руке, у ходу је извадио новчаник из унутрашњег џепа сакоа, отворио, и летимице проверио да ли је карта на месту.
Хладан и влажан новембарски ваздух натерао га је да се благо закашље у тренутку кад је ступио на перон. Сат је показивао да има још петнаестак минута до поласка воза.
Таман за једну цигарету, помислио је. Ветар му је отежавао паљење.
– Изволите! – мушкарац у црном оделу, поред њега, додао му је своју већ запаљену цигарету.
– Хвала Вам. – одговорио је тихо.
Развлачио је димове, и пуштао је цигарету да догорева међу прстима.
–... за Београд полази са другог перона трећег колосека, лево, полази за 5 минута. Молимо путнике да се укрцају. Воз... – из размишљања га прену нимало пријатан женски глас са разгласа.
Бацио је нагорели филтер у пепељару и ушао у воз.
Купе број 3. Седиште до прозора било је слободно, како је и волео. Обично је седео и возио се уназад. Годинама није марио куда путује. Више га је бринуло одакле одлази и да ли ће се поново вратити. Ни сам није знао зашто је одабрао да данас седне и, први пут, после дужег времена гледа куда путује.
У купеу су сва остала места већ била заузета. Провукао се лагано, да ником не засмета. Извадио је новине, спустио их на седиште док није скинуо капут. Само да грејање буде добро, скоро се засмејао наглас помисливши то. Као да је то сад најбитнија ствар на свету.
Преко пута њега, жена је покушавала да смири несташног петогодишњака који је стајао на седишту и захтевао да вири кроз прозор док воз не крене. Жена, у својим тридесетим, повремено би погледала све у купеу и погледом се извињавала због своје немоћи.
Младић и девојка који су седели поред њега, пар очигледно, незаинтересовано су ћутали и држали се за руке. Њима је њихов свет био потпуно довољан. Човек у црном капуту, исти онај који му је додао запаљену цигарету на перону, записивао је нешто у џепни нотес и повремено заинтересовано гледао петогодишњака.
– Мама, мама! Кад ће већ једном воз да крене? – нестрпљиво је узвикивао – Кад ће? Кад ће?
– Неће док не седнеш и не смириш се! – изговорила је, очгиледно, без имало маште и воље да удовољи знатижељи свог сина.
– Хоћу да крене сад, хоћу! – петогодишњак није престајао.
– Извините – рече жена обраћајући се свима – јако је нестрпљив, пошто много воли да се вози возом. Сад идемо само три станице, па се враћамо. Само да би се он провозао.
– Разумем га – одговорио је са благим осмехом.
***
Кућа поред железничке станице. Жамор деце која се играју по прашини и шутирају неку крпену лопту. Само он стоји издвојен и опчињено гледа у локомотиву како вуче неколико вагона. Стално се питао колико вагона може локомотива да повуче. Нестрпљиво је чекао тренутак кад ће локомитива испустити писак и стати на перону да би могао да потрчи до машиновође да га пусти у локомотиву.
На станици су га сви знали; машиновође, кондуктери и отправници возова. Повремено су га и возили у локомотиви. А он је био пресрећан. Често је маштао како ће једном сести у воз и путовати докле год је то могуће.
Нажалост, у то доба није имао куда да отпутује. Сви људи које је познавао живели су у истом месту. Узалод је молио мајку да отпутују макар три-четири станице и да се врате кући, само да би путовао некуд. Само да би се возио у вагону. Знао је и шта би обукао за ту прилику.
***
Ни дан-данас није га напустила љубав према возовима. Обожавао је мали свет купеа и људе које је сретао у њима. Волео је да погађа, за себе, њихове животне приче. За сваку од њих би себе убедио да је таква какву је замислио.
Кондуктер је прошао поред купеа и куцнуо о стакло врата. Узвратио је климањем главе и осмехом старом знанцу. Његову причу није морао да погађа, знао ју је до танчина. Били су стари знанци из овог истог вагона.
– Шта мислиш, колико ћемо путовати? – упита девојка момка до себе.
– Мало мање од два сата – одговори јој момак, гледајући остале сапутнике, тражећи потврду за своје мишљење.
– У праву си, мало мање од два сата... – решио је да му помогне, и настави потом – Први пут путујете возом за Београд?
– Да, дечко и ја идемо до моје сестре која студира тамо – одговори девојка, поцрвеневши притом.
Тек тад је постао свестан да немају више од петнаестак година обоје. Уграбили су прилику да сами отпутују, помисли, и да буду сами себи довољни. Био је сигуран да не постоји никаква сестра која студира у Београду.
***
– Пожури! Воз само што није кренуо! – био је нестрпљив и скакутао испод њеног прозора.
– Силазим! – довикнула је промоливши главу на улицу кроз прозор собе.
Био је пресрећан. Њих двоје, први пут сами путују возом. На један дан. Довољно. Само да буду сами.
Истрачала је из куће поправљајући хаљину која се опирала трчању. Једва је дочекала овај дан. Планирали су ово последњих месец дана. Досадило им је више да се скривају од свих и да глуме најбоље другаре из комшилука. Ово је било последње лето да ће имати прилику да се оволико друже. Најесен ју је чекао факултет који је уписала.
– Куда ћемо све да идемо?
– Куда год пожелиш. Пожури да не закаснимо! – поновио је.
Сели су у купе, једно преко пута другога. Неколико пута је кренуо да је ухвати за руку, али је одустао. Шта ако би неко из комшилука запазио? Уместо тога, погледом је задржавао осмех на њеном лицу.
Дуга, црна коса падала јој је преко рамена. Повремено би померила прамен који јој је упадао у очи и наставила да гледа кроз прозор. Њега је интересовао само поглед на њу.
***
– Ми силазимо овде. – рече жена покушавајући да ухвати петогодишњака који је и даље скакао од среће по седишту.
Сви су је ћутке испратили и само одмахнули главом.
***
Седели су у полумраку на клупи. Испред гимназије. Држао је њен длан притиснут о даску клупе, наивно верујући да ће је то задржати. Повремно би јој склонио прамен са очију, надајући се да ће видети бар нешто у углу ока.
– Зваћеш ме? – једва је изговорио.
– Долазићеш? – одговорила му је питањем.
Наслонила се на њега на трен. Довољно да запамти њен мирис.
– Хајде! Време је да ме отпратиш до куће. Знаш да рано путујем, – рече она устајући, и додаде – а рекао си и да ћеш ујутро да ме испратиш.
Никад му није био тежи повратак до куће него следећег јутра. Први пут је мрзео воз. Мрзео је и себе следећег послеподнева, посматрао је одлазак воза кроз прозор своје собе.
***
– Остадосмо сами. – прену га из мисли глас човека у црном капуту.
Тад је схватио да су младић и девојка изашли из купеа. Вероватно да запале, или да протегну ноге, штагод.
– Често путујете? – настави човек, не чекајући његов одговор.
– Често. Само што данас не одлазим, данас идем.
– Занимљиво. Кад мало боље размислим – у праву сте, већина људи одлази.
Човек у црном капуту извади фотографију из џепа, погледа у њу, и више за себе рече:
– Тако је и она отишла.
Устаде. Спусти фотографију лицем на доле на седиште и без речи изађе из купеа.
Знатижеља је била јача. Узео је фотографију. Са задње стране датум кад је први пут замрзео возове. Са предње стране лице уоквирено косом чији је мирис и дан данас памтио.
***
- Познавао сам га годинама. Сваки други викенд је путовао возом. Данса, све време пута је сам седео у купеу. Да је бар неко био са њим, можда би му и помогао. - кондуктер је давао изјаву инспектору на станици, и дода - Недостајаће.

петак, 16. октобар 2015.

Чекање

           Смену сам преузео за неколико минута. Колега је свe био припремио. Чак ми је оставио и доста ситнине у пазару. Чаше су биле чисте. Пиће попуњено. Шоље за кафу поређане и спремне да неком, макар на пет минута, пруже предах и снагу да преброди дан. За друге ту су мале чашице.
Пребрисах шанк по навици, иако се сјајио као огледало. Стандардна екипа је седела за својим столовима и жамором надјачавала музику.
– Стиже! – рекох и климнух главом двојици у ћошку.
Две шоље. Продужени, и чаша воде. Класика за већину клијентеле, поготово у ово доба.
Погледах ка столу поред врата. Стајала је плочица да је сто резервисан. Казаљке на сату изнад врата су показивале да је време. Направих кафу и однесох је за сто. На шанку је већ стајала дупла вотка.
– Здраво! – викнуо је још са врата
– Поздрав! – одговорих, додајући – Све је, као и увек, спремно.
– Није долазила?
– Није. – одговорио сам враћајући се у шанк.
Месецима је долазио у исто време. Захтевао је да тај сто буде резервисан и кафа послужена на њему. Он је седао за шанк и пио своје пиће. Временом смо почели и по коју реч да размењујемо. Углавном је он причао. Причао је о њој. Час је био бесан. Час усхићен. Час пун наде. Час је гледао за потонулим лађама.
Данас је био другачији.
– Штета. – рекао је у пролазу поред стола, док му се поглед задржао на шољи са кафом.
– Молим? – збуњено сам га упитао.
– Ништа, ништа. Гласно размишљам. Сипај још једну дуплу, па да идем.
– Ево!
Тргнуо је и другу дуплу. Спустио чашицу на сто и погледао у мене. Извадио је новчаник. Утом му је из џепа испала коверта.
– Колико? – упитао је дохватајући коверту са пода.
– У реду је. – рекох, не знам ни сам зашто.
– Хвала. Замолио бих те да јој даш ову коверту ако се икад појави. Одох.
– Нема проблема. Ако икад наиђе...
Нема потребе више да резервишеш сто. – махнуо је руком док је одлазио.
*
Ушао сам у стан. Изух се у ходу. Једва сам дочекао да се завалим на тросед и да запалим цигарету на миру.
– Ћао! – јавила ми с из кухиње – Сад ће кафа!
– У реду! – промрмљах. По глави су ми се врзмале речи које је изговорио пре него што је отишао. Рукама сам неспретно вртео коверту са написаним иницијалима.
– Је л' био данас? – упита ме улазећи у собу, са две шоље у рукама.
Јесте, као и сваки дан. Обновио сам градиво. – био сам заједљив.
Опет ми је послао поруку да га сачекам тамо. Хоћеш ли му икад рећи? Стварно више нема смисла. – већ помало љутитим тоном рече док је одлазила у кухињу.
*
Јесење послеподне, за дивно чудо сунчан дан. Претходних дана је лила киша без престанка, па је и атмосфера у кафићу била суморна. Тај дан смо поставили и столице у башту, да гости уграбе последње зраке сунца за ту годину.
Пар је седео за столом поред врата. Више су ћутали и држали се за руке. Пића испред њих су стајала недирнута. Сећам се сјаја у њеним очима. Сјаја од суза које само што нису потекле.
Први пут сам их тад видео, и он ми се већ тад није свидео. Било је очигледно да је он кривац за сјај.
Доћи ћу за који дан на ово исто место. Јавићу ти се. Буди ту. – рече он, устаде и, промашивши њен образ пољупцем оде.
Остала је још који тренутак, гледајући кроз излог. Позвала ме да наплатим. Осмехом сам јој рекао да је у реду. Покупила је цигарете, телефон и упаљач и изашла.
Данима после тога је у исто време долазила, седала за тај сто. Остала таман колико јој је требало за кафу и цигарету и одлазила.
И тог дана је села за сто, и поручила исто. Спустих две кафе на сто, док сам седао насупрот ње.
Довољно си ме чекала. – рекох, припаљујући цигарету.
Тад сам први пут видео сјај од осмеха у њеним очима.
*
– Дакле? Хоћеш ли му рећи? – довикнула је поново.
- Хоћу. Једном. - промрмљах кроз дим, савијајући коверту док сам је стављао у џеп панталона.

недеља, 06. септембар 2015.

Идемо

Још пар шибица је остало у кутији. Морам бар једну да оставим да запалим ватру ако будем морао да се згрејем.Играм се овом цигаретом већ пола сата. Хиљаду пута сам је приносио уснама не бих ли је запалио и осетио дим. Не да се. Још није сав дуван из ње испао. Сваку моју мисао је до сад преживела. Као осуђеник на смрт, једва чека да завршим са њом. Испунићу јој жељу.Сатима се већ ништа не догађа. Повремено се чује понеки лист како се помери на залуталом дашку ветра. Крцне и понека гранчица у жбуну поред. На звецкање метала, више и не реагујем.Занимљиво изгледа овај жар, поготово кад је једина светла тачка коју тренутно видим.
* * *
Тако је било и онe вечери. Мркли мрак, и необјашњива мирноћа у ваздуху. Делили смо последњу цигарету. Задржавали је дуго не желећи да нестане. Речи испричане, и испране, чак и оне неизговорене.  Смешни су били и покушаји да се нешто проговори. Све се завршавало на узимању ваздуха и дубоком уздаху.
- Мораш да идеш? – опет је била јача него ја.
- Морам! – нисам имао стрпљења више да понављам.
- Али, ја не могу да чекам и да стрепим.
- Добро – изговорих уморан од објашњавања – ради како осећаш да би требало.
Неочекивано јак стисак за руку ме је просто изненади. Окренух главу према њој и то је био први пут да смо се погледали у очи у последња два сата. Мрак ме спречавао да видим шта се одиграва иза њених очију, неуобичајено сјајних. Хтедох још нешто да кажем, али ме је прекинула неочекиваним пољупцем у образ.
- Мора овако. – рече устајући. – Не говори ништа. Напиши једном и пошаљи ми све што би хтео сад да ми кажеш.
Њена силуета је ишчезла брже него што сам желео.
* * *
Тргнуо ме звук пиштаљке. Засјало је одједном као да је дан.
- Идемо! – нечији глас је надјачао, већ сад, гласан жамор.
- Идемо! – понових себи.
* * *
Узела је коверат, који већ данима стоји неотворен на столу. Напокон је смогла храбрости да га отвори.
На папиру одштампано много неразумљивих речи, једно познато име и један датум.
Пажњу јој је привукло парче изгужваног папира на коме се мастило већ разлило.

- Немаш за шта да се извињаваш. – понављала је у себи, гледајући једну једину написану реч.

среда, 04. фебруар 2015.

Sukob mišljenja

Došlo vreme da se sukob mišljenja izjednačava sa sukobom ličnosti