недеља, 06. септембар 2015.

Идемо

Још пар шибица је остало у кутији. Морам бар једну да оставим да запалим ватру ако будем морао да се згрејем.Играм се овом цигаретом већ пола сата. Хиљаду пута сам је приносио уснама не бих ли је запалио и осетио дим. Не да се. Још није сав дуван из ње испао. Сваку моју мисао је до сад преживела. Као осуђеник на смрт, једва чека да завршим са њом. Испунићу јој жељу.Сатима се већ ништа не догађа. Повремено се чује понеки лист како се помери на залуталом дашку ветра. Крцне и понека гранчица у жбуну поред. На звецкање метала, више и не реагујем.Занимљиво изгледа овај жар, поготово кад је једина светла тачка коју тренутно видим.
* * *
Тако је било и онe вечери. Мркли мрак, и необјашњива мирноћа у ваздуху. Делили смо последњу цигарету. Задржавали је дуго не желећи да нестане. Речи испричане, и испране, чак и оне неизговорене.  Смешни су били и покушаји да се нешто проговори. Све се завршавало на узимању ваздуха и дубоком уздаху.
- Мораш да идеш? – опет је била јача него ја.
- Морам! – нисам имао стрпљења више да понављам.
- Али, ја не могу да чекам и да стрепим.
- Добро – изговорих уморан од објашњавања – ради како осећаш да би требало.
Неочекивано јак стисак за руку ме је просто изненади. Окренух главу према њој и то је био први пут да смо се погледали у очи у последња два сата. Мрак ме спречавао да видим шта се одиграва иза њених очију, неуобичајено сјајних. Хтедох још нешто да кажем, али ме је прекинула неочекиваним пољупцем у образ.
- Мора овако. – рече устајући. – Не говори ништа. Напиши једном и пошаљи ми све што би хтео сад да ми кажеш.
Њена силуета је ишчезла брже него што сам желео.
* * *
Тргнуо ме звук пиштаљке. Засјало је одједном као да је дан.
- Идемо! – нечији глас је надјачао, већ сад, гласан жамор.
- Идемо! – понових себи.
* * *
Узела је коверат, који већ данима стоји неотворен на столу. Напокон је смогла храбрости да га отвори.
На папиру одштампано много неразумљивих речи, једно познато име и један датум.
Пажњу јој је привукло парче изгужваног папира на коме се мастило већ разлило.

- Немаш за шта да се извињаваш. – понављала је у себи, гледајући једну једину написану реч.