петак, 16. октобар 2015.

Чекање

           Смену сам преузео за неколико минута. Колега је свe био припремио. Чак ми је оставио и доста ситнине у пазару. Чаше су биле чисте. Пиће попуњено. Шоље за кафу поређане и спремне да неком, макар на пет минута, пруже предах и снагу да преброди дан. За друге ту су мале чашице.
Пребрисах шанк по навици, иако се сјајио као огледало. Стандардна екипа је седела за својим столовима и жамором надјачавала музику.
– Стиже! – рекох и климнух главом двојици у ћошку.
Две шоље. Продужени, и чаша воде. Класика за већину клијентеле, поготово у ово доба.
Погледах ка столу поред врата. Стајала је плочица да је сто резервисан. Казаљке на сату изнад врата су показивале да је време. Направих кафу и однесох је за сто. На шанку је већ стајала дупла вотка.
– Здраво! – викнуо је још са врата
– Поздрав! – одговорих, додајући – Све је, као и увек, спремно.
– Није долазила?
– Није. – одговорио сам враћајући се у шанк.
Месецима је долазио у исто време. Захтевао је да тај сто буде резервисан и кафа послужена на њему. Он је седао за шанк и пио своје пиће. Временом смо почели и по коју реч да размењујемо. Углавном је он причао. Причао је о њој. Час је био бесан. Час усхићен. Час пун наде. Час је гледао за потонулим лађама.
Данас је био другачији.
– Штета. – рекао је у пролазу поред стола, док му се поглед задржао на шољи са кафом.
– Молим? – збуњено сам га упитао.
– Ништа, ништа. Гласно размишљам. Сипај још једну дуплу, па да идем.
– Ево!
Тргнуо је и другу дуплу. Спустио чашицу на сто и погледао у мене. Извадио је новчаник. Утом му је из џепа испала коверта.
– Колико? – упитао је дохватајући коверту са пода.
– У реду је. – рекох, не знам ни сам зашто.
– Хвала. Замолио бих те да јој даш ову коверту ако се икад појави. Одох.
– Нема проблема. Ако икад наиђе...
Нема потребе више да резервишеш сто. – махнуо је руком док је одлазио.
*
Ушао сам у стан. Изух се у ходу. Једва сам дочекао да се завалим на тросед и да запалим цигарету на миру.
– Ћао! – јавила ми с из кухиње – Сад ће кафа!
– У реду! – промрмљах. По глави су ми се врзмале речи које је изговорио пре него што је отишао. Рукама сам неспретно вртео коверту са написаним иницијалима.
– Је л' био данас? – упита ме улазећи у собу, са две шоље у рукама.
Јесте, као и сваки дан. Обновио сам градиво. – био сам заједљив.
Опет ми је послао поруку да га сачекам тамо. Хоћеш ли му икад рећи? Стварно више нема смисла. – већ помало љутитим тоном рече док је одлазила у кухињу.
*
Јесење послеподне, за дивно чудо сунчан дан. Претходних дана је лила киша без престанка, па је и атмосфера у кафићу била суморна. Тај дан смо поставили и столице у башту, да гости уграбе последње зраке сунца за ту годину.
Пар је седео за столом поред врата. Више су ћутали и држали се за руке. Пића испред њих су стајала недирнута. Сећам се сјаја у њеним очима. Сјаја од суза које само што нису потекле.
Први пут сам их тад видео, и он ми се већ тад није свидео. Било је очигледно да је он кривац за сјај.
Доћи ћу за који дан на ово исто место. Јавићу ти се. Буди ту. – рече он, устаде и, промашивши њен образ пољупцем оде.
Остала је још који тренутак, гледајући кроз излог. Позвала ме да наплатим. Осмехом сам јој рекао да је у реду. Покупила је цигарете, телефон и упаљач и изашла.
Данима после тога је у исто време долазила, седала за тај сто. Остала таман колико јој је требало за кафу и цигарету и одлазила.
И тог дана је села за сто, и поручила исто. Спустих две кафе на сто, док сам седао насупрот ње.
Довољно си ме чекала. – рекох, припаљујући цигарету.
Тад сам први пут видео сјај од осмеха у њеним очима.
*
– Дакле? Хоћеш ли му рећи? – довикнула је поново.
- Хоћу. Једном. - промрмљах кроз дим, савијајући коверту док сам је стављао у џеп панталона.