четвртак, 25. фебруар 2016.

Игра

 I

- Твој је ред! - довикнуо ми је Џони, покушавајући да надјача музику.
Кугле на столу су биле насумично расуте.
- Које су моје? - упитах, и не сачекавши одговор додах – Празне, као и увек.
- Играј, и не лупетај много. - рече Џони кроз смех. Увек се смејао на ту стару излизану фору о пуним и празним куглама.

Играли смо већ други сат. Локал се пунио и празино у интервалима. У паузама између две песме се чуло ударање кугли, и по која псовка са неког од столова. Били смо изједначени. Погидао сам поглед према шанку. Столица је била празна. Маја, са друге стране шанка је само слегнула раменима. Увек је имала саосећања према мени. Погледом је показал на точилицу за пиво. Нисам ни стигао да климнем главом, већ су две празне кригле биле замењене са пуним.

- Живели! - подигох криглу.
- Уздравље! - исправи ме Џони. - И на апаратима може да се живи. Дакле, уздравље!
- Уздравље! - исправих здравицу.

Још један ритуал који нам никад неће досадити.

Циљајући белу, низ штап сам гледао према шанку. Столица је и даље била празна. Крајичком ока погледах Џонија. И он је био свестан да је столица за шанком празна. Још један ритуал, за који је било питање кад ће неком од нас двојице досадити.

II

- Дај ми мало твоје вотке. Немам више. - тужним гласом је рекла.
- Доста ти је. - одгворих јој. Ипак је пет вотки било превише за њу. Нисам се бринуо како ће стићи кући. Било нас је бар четворица у локалу који би је радо однели до куће. Сопствене или њене, свеједно.
- Их, бре, стало ти за гутљај вотке. - глас јој је разбијао последњи камен утврде коју сам подигао.
Погледах је у очи. Није скренула поглед. Тамне и сјајне. Нисам се видео у њима.
- Доврши. Не могу више, свакако. - рекох јој мењајући места чашама.
Отпила је на екс све што је остало.
- Хвала. - рече, наслањајући главу на моје раме. Волео бих да је то понекад најавила, да се припремим. Увек сам се бојао да раме не попусти.

- Него… где ћемо за дочек? - упита Џони. Било је само питање тренутка кад ће та тема доћи на ред.
Сви смо се погледали у круг. Подсетило ме на игру „глувих телефона“ само, у овом случају, погледима. Несрећа је била што сам ја би последњи у кругу, а она је била та која је мени упутила поглед.
- Организоваћу ја. Остало је пића од прошле журке. Само локал да нађемо где. - изговорих наглас, а у себи се испсовах.
Одмакла је главу од рамена, подгила руке, загрлила ме и пољубила у образ.
- Опет си промашила - помислио сам.

Са два прста и једним погледом сам обезбедио још једну туру за столом. Морао сам црвенило у лицу некако да оправдам.
Испијао сам вотку, вртео упаљену цигарету међу прстима, и слушао их како већ праве списак ко ће све бити на дочеку. Наравно да је свако имао свог жељеног госта, који није био из ужег друштва. Она је, прећутно, била жељени гост неколицине присутних. Није ми се то свидело.
- Завршавај ту цигару, па да ме отпратиш до куће – шапнула ми је. Тог тренутка сам схавтио какав је осећај кад су груди превише мале за ваздух који ми је био потребан. Само сам климнуо главом и угасио цигарету.

Клацкали смо с ноге на ногу. Њена глава је била као срасла са мојим раменом. Обично нам је требало петнаестак минута да стигнемо, али не и вечерас.
- Хвала што организујеш дочек – проговорила је – било би лепо да на истом месту дочекамо.
- Било би. - надовезах се. И следећу, и следећу, и следећу… мозак је почео да ми прескаче као покварен диск.
- Ааааа… што си се зацрвенео кад сам те пољубила? - једва је дочекала да пита.
- Знаш ти добро што. Знаш добро и зашто ћу сваки следећи пут. - одговорих не гледајући је.
- Не знааааам. - почела је да се измотава. - Рециии…
Ћутао сам. Довољно ми је било што сам се једном већ просуо пред њом. Трезан. Да сам којим случајем био пијан, њено „проћи ће те то“ би ме отрезнило за сва времена. Пребацих руку преко њеног рамена на секунд уместо одговора.
Није више ништа питала.
Овлаш пољубац у образ пред њеном зградом и жеље за леп сан, као по дипломатском протоколу.

III

Педесетак нас. Музика она коју сви волимо. Припити као утренирани средњошколци. Атмосфера каква се само пожелети може.
Како се поноћ приближавала, све сам чешће гледао на сат и гледао како да се, намерно, нађем на правом месту у поноћ.
Омиљени осмех ми је ишао у сусрет. Загрлила ме.
- Видим, свиђа ти се поклон. - рече још једном помирисавши парфем на мени.
Небитно је да л‘ се мени свиђа, све док је њој омиљени.
Нисам стигао ни да одговорим, а већ је нестала у маси.
Пришао сам до шанка, узео нову малу вотку од 2 деци.
- Свака ти част. - Џони је спустио руку на раме, да се придржи да не падне.
- Ма… ништа. Битно да се сви лепо проводе.
- Знаш шта ћу да урадим? - наставио је Џони.
Знао сам, а одлучио сам да не знам.

Знао сам већ дуже време, али ми је вечерас први пут сметало.

Поноћ је стигла на погрешном месту.

Формална честитка допуњена са „Проћи ће те.“



IV

- Неће доћи. - добацио сам.
- Мислиш? - упита Џони, намештајући се да убаци последњу куглу на столу, и настави – Рекла ми данас да се вечерас видимо овде.
- Неће. Реално, прошло је већ три недеље од журке, а нисмо је видели.
- Ко ми крив. Оћу, нећу, оћу, нећу… па препих. Ни сам себе не бих схватио у том тренутку шта сам хтео да кажем. - промрмља себи у браду.
Ја сам изгледа поранио цео један живот, помислих.
- Брига те. Бар се не сећаш свог блама. Ја морам довека да живим са том твојом траумом. - додадох кроз смех.

Маја је заменила празне кригле са пуним. Понекад сам имао утисак да чита мисли.
- Доста вам је за вечерас - полуозбиљно је рекла – и кад завршите то дођи до шанка да средимо рачун.
- Сматрај решеним. Само да завршимо партију. – намигнух јој.

Таман сам згужвао рачун да га бацим, кад ме Маја ухвати за руку.
- Прочитај. - рече
- У реду је. Знам да ниси урачунала и моју тежину у цену.
- Прочитај, будало! - није одустајала.
„Будало“, мој омиљени комплимент.
Овлаш сам бацио поглед на познат рукопис, савио рачун и ставио га у џеп кошуље и вратио се до стола. Никад нисам видео Мајин већи осмех. Чак ми се учинило да ми је и намигнула.

На столу су остале само црна и бела кугла. Ја на потезу. Погрешна рупа.
- Више среће следећи пут, и спреми паре. Опет твој ред да платиш. - Џони је био више него задовољан.
- Нека – одмахнух – више среће теби на некој наредној журци.

V

Позната зграда. Нисам ни приметио кад сам стигао. Могао сам жмурећки да се попнем уз степенице и да погодим звоно на интерфону.
Нисам био сигуран да ли сам ја звонио читаву вечност или је читава вечност била потребна да чујем глас са интерфона.
- Да?
- Није ме прошло. - изговорих полугласно, као лозинку у партизанском стражару.
Брава у вратима је почела да зуји као одзив на лозинку.
- Надала сам се да те неће проћи. – дочекала ме на вратима, понављајући оно што је и написала на рачуну.
Овај пут је погодила место.