четвртак, 21. април 2016.

Фотографије

I

Одсјај жара цигарете у капима воде на стаклу био је једина светлост у просторији. Киша није престајала данима. Само је мењала интензитет. Стајао је уз прозор и гледао ка уличној светиљци. Неупућеном посматрачу би изгледао као да броји капи кише које промичу испод светиљке. Упућени посматрач је знао да он то уствари и покушава да уради.
На трен је скренуо поглед ка сату у излогу радње са друге стране улице. Са првог спрата успео је да разазна велику казаљку на сату и схвати да му је радно време прошло пре сат времена.
На радном столу се налазила гомила оловака и ижврљаних папирића. Старински радни сто. Купљен на бувљаку. Расходован вероватно из неке пропале фирме. Фијоке са обе стране стола, препуне папира. Не могу да се затворе. Обећао је себи више пута да ће то једном средити. Обећао је себи и да више неће обећавати себи да ће средити фиоке.
Пролазећи поред стола са празном чашу у руци, у намери да је допуни коњаком сумњвог квалитета из флаше на другом крају просторије, поглед му запне на жутој коверти која је стајала поврх свег тог хаоса на столу. Дубоко уздахну. По ко зна који пут откад је та коверта у његовом поседу.
Удар дна празне чаше о комоду на којој је стајала ракија допуниоје суморни глас спикера, који ја са радија, у ћошку собе,декламовао водостај на рекама. Звук додира грлића флаше о руб чаше био је врло брзо пригушен клокотањем жуте течности. Тренутак је био довољан да дно празне чаше, поново, дотакне комоду.
Доста је… за сада, нареди себи, наставићу сигурно кад завршим са клијентом.

II

– Спејд? – прекину га глас незнанца који је стајао на вратима. Журно затвори фасциклу коју је проучавао. Ипак је водио рачуна о дискрецији и заштити својих клијената.
– Да. Изволите? – одговори кратко.
– Дајмонднс Клаб, детективска агенција? – настави незнанац, не померајући се из рагастова
– Поново, да. Изволите?
– Ваша секретарица ми је заказала.
Занимљиво, није му рекла да има новог клијента.
– Изволите, седите! – рече пружајући му руку, благо се придигавши из столице.
– Ја сам Харт, Џозеф Харт. – напокон се представи незнанац, седајући у столицу насупрот њему и спуштајући паклу цигарета, упаљач и кључ од аутомобила на сто.
– Спејд – понови, иако је било сувишно, и дода – Пепељара вам је у фиоци малог стола.
– Хвала. – надовеза се Харт неразговетно, док је припаљивао цигарету коју је држао у зубима.
– Коњак? – упита га Спејд и устаде да себи наточи, без обзира на одговор.
– Хвала, може. – Харт није одбио понуђено пиће.
Тих неколико тренутака, које је дао себи док је точио коњак, Спејд је искористио да осмотри Харта. Били су приближних година. Лагоднији живот, који је Харт очигледно водио, ипак није успео да му сакрије године. Четрдесете, али она половина ближа педестим, виделе су се. Уредно ошишана кратка коса, са милиметрски прецинзним раздељком, није помагала да се седе мање примете. Спејд је био поносан на себе. Још увек ниједну седу није имао. Свеже избријан и малтене без зулуфа. Сушта супротност Спејду, који је у тренуцима дубоког размишљања волео да уврће своју поодраслу косу, или да чешка зулуфе.
Нервозно пребацивање цигарете из једне у другу руку и кратки димови које је повлачио, говорили су Спејду да је Харт овде због нечег што има везе више са приватним него са пословним аспектом његовог живота.
– Изволите? Како могу да Вам помогнем? – није много околишао Спејд. Спустио је чаше на сто између њих. Извадио цигарету, запалио и дубоко повукао дим и задржао који секунд дуже у плућима. Сео је, избацујући дим, и завалио се у своју столицу.
Харт је и даље ћутао. Угасио је цигарету, отпио коњак из чаше и кренуо према комоди где је стајала флаша.
– Бићу слободан да се послужим још једном чашицом. – рекао је и насуо чашу до пола.
– Слободно. Принесите и флашу на сто. Видим да ће Вам требати још која.
– Упознали смо се пре петнаестак година. Заједнички пријатељ је правио роштиљ. Видим, већ мислите "Какав клише!" – отпочео је Харт своју причу.
– Клише је то што сте код мене у агенцији. Наставите! – није могао, а да не буде помало заједљив.
Спејд је већ знао наставак приче: љубав на први поглед, кренули су ка истом парчету меса, засмејали се, погледали у очи и то је била та варница. Сам се себи смејао колико је претеривао у замишљању оваквих прича. У принципу, увод га никад није ни занимао. Чекао је само последњу реченицу и да чује коначно зашто је Харт дошао.
– … све је било идеално до пре годину дана. – Харт је направио кратку паузу, не би ли припалио још једну цигарету.
Спејд се прену. Сад је почео пажљивије да га слуша. Поента само што није. Већ пола сата Хартов монолог није престајао, повремено допуњаван са понеким Спејдовим климањем главом и понеким "Аха..." у циљу потврде да пажљиво прати причу.
– Постала је одједном тајанствена. Престала је да ми говори куда иде. Нестала би на сат-два времена. Појављивала би се без речи.
– Да ли сте приметили још нешто? – пожуривао га је Спејд.
– Не. Све остало је било исто. Одлично смо се и даље слагали. Није било никаквих свађа.
– Јесте ли покушали да је питате?
– Јесам. Увек би шармантно избегла одговор и са лакоћом пребацила тему на неки актуелни трач који се тицао њених другарица.
– Довољно је то за сада. Ви бисте сад желели? – Спејд одлучи да приведе овај разговор крају.
– Хтео бих да Вас ангажујем да је пратите. – једва изусти Харт. По изразу лица му се видело да се сам себе гадио што то уопште тражи.
– Зато сам ту. Даћете ми бар неку фотографију, и јавићете ми кад год крене на један од својих "излета". Видећемо се за месец дана и ја ћу Вам до тада доставити све што сам сазнао.
– Договорено. Нажалост, немам ниједну фотографију код себе. Послаћу Вам сутра.
– Оставите је код секретарице. Припремиће Вам секретарица и уговор са свим трошковима; 30% унапред, остатак за месец дана. Одговара? – крајње пословним тоном изговори Спејд.
– Договорено. – Харт устаде и пружи руку – Довиђења!
– Довиђења!
Какав човек, помисли Спејд, све време прича о својој жени коју воли, а нема њену слику уза се.
Отвори свој новчаник и извади фотографију црнке, дуге косе и, за њега, најлепших црта лица.
Није ми чак ни жена, уздахну и врати је у новчаник.

III

– Јутро, шефе! – дочека га пискутави глас секретарице. Подигла је поглед са фасцикле која се налазила испред ње, и крену ка апарату за кафу. – Дуплу?
– Битно да је јутро, а да ли је добро, видећемо. Наравно, дуплу, и мало јачу. – одговори у пролазу ка својој канцеларији.
Све је било на свом месту као и синоћ. На столу је поврх свега стајала бела повећа коверта. Кад је пре стигао да донесе?,помисли.
– Откуд ова коверта? – дочека секретарицу која му је доносила кафу и чисту чашу.
– Нашла сам је јутрос гурнуту испод врата. Нисам отварала. – рече спуштајући кафу испред њега.
У фиоци са десне стране стајао му је метални лењир, који је користио као отварач за писма. Пажљиво отвори коверту. Унутра је била једна фотографија. Дуго је гледао у њу.
Харту се баш посрећило кад је успео да се њом ожени, била је прва мисао која му је прошла кроз главу. Маркантна црнка. Бадемасте очи. Продоран поглед. Да је мало млађа на слици, помислио би да је слика извучена из неког школског годишњака. Окренуо ју је. Са задње стране писало је Ана Квин Харт. Испод тога марка и регистарске таблице, вероватно њеног аутомобила.
Поново је окренуо предњу страну и док је гледао питао се шта је она могла да има заједничко са Хартом.
– Шарлот! – довикнуо је. – Је лдолазио господин Харт да потпише уговор?
– Није. – узврати она – Је л' требало?
Суздржао се и оћутао. Изузетно га је нервирала та њена особина да поставља сувишна питања. Научиће временом. Тек је била на почетку двадесетих. Ово јој је свакако био посао који јој је омогућавао мало лагоднији живот уз студије. Кад је тражио секретарицу, ова је била свакако најмање квалификована, али нешто му је говорило да би требало њу да запосли. На разговору није села ни минут. Све време је шеткала по канцеларији. Више је она запиткивала, као да она има намеру њега да запосли, а не он њу. Онда је застала поред једне фотографије на зиду. Црно-бела фотографија. Мол, море и једна клупа на молу. Само је прокоментарисала да на клупи недостаје двоје људи.
– Позови нашег пријатеља из полиције, опет нам је потребна његова помоћ. Пиши регистрацију, и види шта може да сазна на основу ње!
– Си, шефе!
– Ако Харт буде звао, захвали му што је био ажуран, и реци да не мора да плаћа аванс. Платиће кад завршимо посао.
Кренуо је да врати фотографију у коверту и тек је онда спазио визит карту на дну ковертеЏозеф Харт II.
Устао је од стола, пришао до зида и померио фотографију мола. Пажљиво је укуцао шифу 0704…. и кратак писак му је ставио до знања да је сеф откључан. Ставио је коверту унутра. Затворио сеф и вратио фотографију на место.
– Ако сазнаш нешто, пошаљи ми поруку. Одох на прву јутарњу. – добаци док је пролазио поред Шарлотиног стола.

IV

Кад се вратио у канцеларију, сачекала га је порука на Шарлотином столу: "Мрзело ме да куцам. Све што си тражио ти је на столу. Другар из полиције је био веома изненађен зашто се интересујеш за таквог типа. Видимо се сутра." Биле су нацртане и још неке жврљотине, које је одбијао да протумачи и приписивао их је њеној инфантилности.
На његовом столу фасцикла, и на њој написано ХАРТ.
Отворио је и почео да чита. Регистарске таблице воде се на Џозефа Харта II… финансијског саветника… адреса… затим списак појединаца и компанија за које је радионеколико имена било му је познато из новина, из црне хронике. Дакле, није тако фин како му се чинило. На следећем папиру су биле сабране чињенице које је Шарлот прикупила од извора са улице. Откривале су много сочније детаље о животу углађеног господина Харта. Међутим, нигде није било помена имена његове жене Ане.
Одложио је фасциклу. Узео визит-карту са стола и окренуо број.
– Да? – зачуо је Хартов глас са друге стране.
– Спејд овде. Слушајте пажљиво: јављаћете ми сваки пут кад Ваша жена "мистериозно" изађе.
– У реду.
– Кад прикупим довољно материјала, зовем Вас. Довиђења!
– ‘Ђења! – чуо је док је одмицао телефон од ува да прекине везу.
Почео је да листа именик у телефону, дошао до жељеног имена, и притиснуо дугме за позив.
– Шарлот? – рече чим је чуо да да је веза успостављена,
– Да, шефе? – весело му одговори.
– Шта мислиш о томе да зарадиш мало за прековремени рад?
– Увек, шефе. Слушам.
– Пиши … – издиктирао јој је адресу и број таблица, мада је био сигуран да то она већ зна напамет – понеси апарат и хоћу употребљиве фотографије сутра ујутро.
– Као и увек, шефе. – учинило му се и да је чуо неко пуцкетање у слушалици, пре него што је прекинуо везу. Да је хтео, повезао би то са оним жврљотинама на папиру на којем му је оставила поруку.

V

Киша није престајала да пада. Узео је коверту и поново прегледао фотографије. Ана Квин Харт и неко ко није Џозеф поред ње. Весела и насмејана. Ни налик на фотографију коју му је Харт дао. Морао је да призна да је Шарлот ипак била бољи фотограф од Харта. Успела је да забележи Анину лепоту. Био је сигуран да би и сам успео да фотоапарат није давно престао да користи.
"Дођите у Џокер. Имам нешто што ће Вам бити интересантно.Видимо се за сат времена. Ја ћу Вас препознати." Послао је поруку. Минут касније одбио је позив са броја на који је послао поруку и кренуо ка Џокеру. Пре него што је изашао, узео је коверту са стола, и успут још једну мању са комоде.
Са врата је видео да је његов омиљени сто слободан. Махнуо је Џонију, конобару, и кренуо ка столу. Који тренутак касније, Џони је дошетао са чашом вискија и чистом пепељаром.
Извадио је фотографију из новчаника, гледао у њу повлачећи лагано димове и отпијајући виски.
– Спејд?! Откуд ти овде? – подигао је поглед са фотографије кад је зачуо женски глас.
– Здраво, Ана. – поздрави је са осмехом, шетајући погледом од фотографије до ње – Ниси се много променила за ових петнаестак година.
Ана је стајала без изговорене речи. Руком јој је показао да седне.
– Џони, дошетај са вискијем! – засмејао је себе кад је чуо шта је изговорио, погедао у Ану упитно и наставио – Донеси и један вермут!
Села је без речи. Покушавала је да утиша буку и олују која јој је била у глави.
– Нестао сам као дух и опет се појавио?
– Да. – једва је проговорила после испијене чаше.

VI

Већ дуго је имао осећај како је он тај који је несвесно саплиће. Да је она, којим случајем, била Сизиф, он би био тај који би скотрљао камен низбрдо. Дивио јој се са каквом лакоћом је улагала огромну енергију, не би ли их сачувала.
Заједно су ручали, без неке посебне теме за разговор. Поменули пар заједничких пријатеља и уз неверицу прокоментарисали њихове поступке. Спејд је избегавао било какав озбиљнији разговор, на било коју тему. На срећу, његову, увек је имао кога да оговара с обзиром на посао којим се бавио.
- Кога си данас занимљивог усликао? - упита га Ана. Колико год се није слагала са Спејдовим послом, ипак су јој били интересантни трачеви и све оно што је Спејд био у прилици да сазна.
- Никог специјално. Неку ситну протуву како вара људе.
- Значи, опет исто.
По тону којим је то изговорила, знао је наставак и одлучио је сам да настави.
- Да. Траћим сопствени таленат, тезгарећи за приватног детектива. - изговори Спејд равнодушно.
- Да. - Ана је одлучила да не падне на исту фору, бар не овај пут. - Пробај мало моје салате. Данас су је баш добро спремили.
- Хвала. Не могу. Доста ми је. - изговори Спејд.
Преостала три испита и дипломска изложба су били нешто што му је стајало за вратом. Испити, одавно спремљени, стајали су у његовој глави. Изложба је била спакована у картонске кутије и стајала је у ходнику поред врата да се симболично саплете, сваки дан више пута, о њу. Да је то било једина ствар која га је саплитала, лако би он то решио. Испите није хтео из ината да положи. Више се није ни сећао коме је терао инат.
Подигао је поглед са празног тањира, и погледао је у Ану. Као истински љубитељ свих клишеа, поново се запитао чиме је он заслужио да она буде поред њега. Лично, сам није веровао у себе, па се увек питао зашто она верује у њега и шта види у њему. У том тренутку је погледала и она у њега, и упутила му онај, како је он звао „самозањега“ осмех.
- Идемо? - упита је.
- Може. Само да поправим шминку. - рече Ана, спуштајући чашу на сто. - Баш ми је пријао ручак.
Вожња од ресторана до Аниног стана је пролетела. Спејд није био сигуран да ли се зауставио на баш сваком црвеном светлу. У глави су му се урезале сопствене речи „Доста ми је.“
- Зови ме вечерас да се договоримо за сутрашњи ручак код мојих. - рече му Ана, грлећи га као и први пут.
- Око 7 се чујемо.
Успут је стао на пумпу. У новчанику довољно новца за пун резервоар. У стану га је дочекала препознатљива тишина. Поздравио се са тишином, узео кутију, да се више не саплиће о њих, покупио још неколико битних ствари и изнео у ходник. Пошто је закључао врата, застао је још који тренутак, куцнуо три пута шаком о њих, за срећу, и кренуо.
Пун резервоар му је дао могућност за пар стотина километара вожње без стајања.

VII

- Дакле? Како је видети духа? - упита је између два дима.
Ана још није могла да било шта проговори. Цео говор, који је годима спремала и дотерилвала за овакав тренутак, је испарио. Није могла ни да се сети како је почињао, ни како је завршаво. Сад је хтела да га пита хиљаду питања, као и оно најглупље „зашто?“.
- Застрашујуће. Једноставно застрашујуће. - једва је изговорила.
- Нећу те задржавати. Нисам никад, па нећу ни сад.
- Можда је требало тад да ме задржиш. - није могла да не буде заједљива.
- Можда… Али онда не би имала ово натприродно искуство. - узвратио јој је истим оружјем.
- И? Чему ово данас?
- Зар нећеш да ме питаш где сам био и шта сам радио?
- Мислим да нећу. Мислим да ме и не занима. - успешно је слагала себе.
- Пошто те не занима да питаш, онда ћу сам да одговорим.
- Искрено ме не занима. Пређи на ствар! - полако је сав бес нагомилан за ових петнаест година почео да избија.
- Добро… Бар ме питај шта сам занимљиво усликао ових дана.
- Још се бавиш тиме? Нисам ни сумњала. Ниси за боље од тога.
- Да јесам, не бих отишао пре петнаест година. - сетно је изговорио.
Ана је осетила како је остала без последњег адута. Чак се и мало зацрвенела. Шарма, на који је давно пала, му и даље није недостајало.
- Шта си занимљиво сликао последњих дана? - упита га, као некад.
Уместо одговора, једном руком је извадио је коверту из унутрашњег џепа, а другом, већ вежбаним покретом, је махнуо Џонију да донесе још једну туру.
Ана није могла да одвоји поглед са фотографија. На свакој је била она и неко ко није смео да буде на истој фотографији са њом. Осећала се посрамљено. Поглед јој је био прикован за фотографије. Да је било ко други у питању било би јој свеједно, али Спејд није смео да је види слабу.
- Па, госпођо Квин Харт, налазите се у незавидној ситуацији. Као професионални лаик са сигурношћу могу то да кажем.
- Могу да објасним. - почела је да се правда.
- Не мораш мени. Ја већ имам спремне све изговоре уместо тебе. - опет ју је разоружао. - Међутим, господину Харту се ово неће свидети.
Ана је осетила, како јој се свет по други пут руши.
Ухватио ју је за руку. Пошто није подизала поглед, кажипрстом друге руке јој је подигао браду, и овлаш обрисао сузу која јој се појавила на дну образа. И даље је била лепа. Поново је добио онај „самозањега“ поглед.
- Једном сам те спасио од мене. Сад је време да те спасим од тебе саме. - покушао је да је смири и додао – Време је да идеш. Јавићу ти се сутра са планом.
Ана је устала. Пришла му и пољубила га у образ и подсетила га на ситницу која му је недостајала свих ових година.
- Не брини. - наставио је док је одлазила – Е, да, обавезно ми сваки пут јави кад излазиш из куће. Довољна је порука.
Извадио је телефон. Само порука од Шарлот да је отишла кући и да је агенција закључана.
Размислиио је накратко и одговорио на поруку. Пар секунди касније му је стигао одговор од Шарлот „Јасно шефе“ и некава глупава сличица жуте лоптице која се церека.

VIII

Подигао је поглед и намигнуо познатом лику у огледалу. Свеже обријан. Завршио је своју дневну рутину бројања бора. Чинило му се да су неке нестале, па се пажљивије загледао свако јутро.
Прошло је неколико недеља откад се видео са Аном. Чули су се скоро свакодневно, али је свако избегавао да помене било какав сусрет. У међувремену, план се одвијао како је и замислио.
Харт га је посетио неколико пута, и сваки пут са пажњом гледао фотографије које је Шарлот припремила. Ако се ово одужи, Харт и ја ћемо постати најбољи другови, помисли.
- Шефе, пожури, имамо још мање од сат времена. - чуо је Шарлот како довикује из суседне просторије, али га то није нимало изиритирало.
Закопчао је последње дугме на кошуљи и притегао кравату. Док се окренуо, Шарлот је већ стајала на довратку држећи сако. Дозволио је себи да је, нескривајући то, одмери од главе до пете. Боље речено, од пете до главе. Тек кад ју је погледао у очи, приметио је да се мало зацрвенела.
Наместио је сако, и још једном се погледао у огледалу поред врата. Скоро скавршено, похвалио је себе.
Поглед му је поново привукао наслов у новинама: „Изложба коју смо чекали годинама“.
- Крећемо. Није у реду да каснимо.
- Није, шефе. - дода Шарлот излазећи.
Још једном је погледао по ходнику пре него што је изашао и затворио врата. Све је било као и обично, осим једне ствари – кутије са дипломском изложбом нису биле поред врата.
Одлично, помисли, затвори врата и крену за Шарлот.
Није ни приметио кад су стигли до центра. Био је превише узбуђен.
Галерија у центру града је била одлично одабрана. Довољно велика да свака фотографије добије своје заслужено место, и да не баца у сенку ни на једну поред. Одређену дозу интиме су давале нише у зиду у које су фотографије биле окачене.
У галерији је био присутан већ велики број људи.
- Добро вече и добро дошли!- пренуо га је из размишљања глас Џозефа Харта.
У галерији је настала тишина и сви су упрли погледе у Џозефа.
- Драго ми је да сте се одазвали позиву и надам се да ћете уживати у изложби - наставио је Џозеф.
Ана је стајала поред Џозефа, држећи га под руку, и са увежбаним осмехом пратила целу церемонију.
- Као што знате, Ана жена са истанчаним укусом, што је и очигледно јер је мене изабрала – Харт је покушао да буде духовит, што му је и успело, и наставио чим се смех у сали примирио – и она је заслужна за то што су фотографије које ћете видети изашле на светлост дана. Наравно, главни кривац за ове фотографије је Џек, без чијег талента не би ни настале.
Спејд их је посматрао. Савршен кадар. Ана Квин Харт између двојице мушкараца, једног са којим је и једног са којим би требало да буде. Џек је, навежбано, говорио о инспирацији и о концепту којег се држао док стварао. Паметан младић, лепо је научио написан текст, подсмехивао се у себи Харт. Лагано се извукао из масе, која је са пажњом слушала Џека, и кренуо ка портрету у ћошку. Маркантна црнка, бадемастих очију је продорно гледала у њега са фотографије, додуше са мало мање сјаја, а више сете у очима него на фотографији коју је држао у новчанику. Прошло је ипак 15 година између та два тренутка. Нетремице је гледао у фотографију и једва примећивао остале посетиоце који би застали да је погледају. До ушију су му допирале реченице одушевљења изложбом.
- Добро вече! - зачуо је Хартов глас иза себе.
- О, добро вече – одговори му Спејд, тобож изненађен.
- Хвала Вам, још једном. До вечерас нисам веровао да постоји ова изложба и да је Ана све време управо ово припремала. Знам, све фотографије које сте ми показивале су говориле овоме у корист, али до вечерас нисам поверовао. - са олакшањем је изговорио Харт.
- Нема на чему, само сам радио посао за који сам био плаћен – са лажном скромношћу му одговори Спејд, и настави - одличан портрет, ако смем да додам.
- Одличан. Никад Ану нисам видео овакву каква је на фотографији.
- Можда је никад нисте ни погледали како треба да бисте је видели такву. Такав поглед се заслужује. - рече Спејд више за себе.
- Хвала Вам још једном, и уживајте у изложби. Остатак новца Вам је уплаћен на рачун, и не замерите ако понекад свратим на чашицу оног коњака, и морате ми рећи где то набављате. - рече Харт и упути се ка другом крају где су Ана и Џек и нешто кроз смех говорили једно другом.
Није се померао од портрета. Остале фотографије је знао напамет. Ова му је ипак била свежа. Прва после 15 година коју је урадио.
- Могу да се кладим да сте пре петнаестак година изгледали као Џек сада. - Шарлот се створила поред њега и кроз смех настави – Мада… не бих ја Вас мењала за њега.
- Идемо. - рече Спејд не желећи да се наставља – Сутра је нови радни дан. Још један клише случај за који ће нас неко добро платити.
Извадио je телефон који је непун секунд пре завибрирао.
"Хвала за фотографије. Напокон си дипломирао."
Погледао ју је и „осмехомсамозању“ ставио до знања је све у реду.

IX

Звоно на вратима ју је натерало да прекине јутарњи ритуал пијења кафе. Џозеф је већ одавно био на послу. Планирала је да поново обиђе галерију и да у миру ужива у фотографијама чијем је стварању давно присуствовала.
Поштар јој је уручио коверту. Отворивши је угледала је себе на фотографији. У истој пози као и на зиду галерије, али у другом времену.
Мислим да је исправно да имаш и оригинал – писало је на коверти.
***
Спејд је већ завршавао другу јутарњу кафу у Џокеру чекајући да му се Шарлот јави да је стигла у канцеларију, да би он могао у стилу великог шефа да се појави који минут касније.
Имамо новог клијента, а и кафа се већ хлади – телефон му је пренео новости из канцеларије.
Откажи клијента. Мислим да је време за одмор. Нађи нешто паметно за одмор док не стигнем – није ни сам веровао шта је написао.
Где бисте волели да отпутујете? - телефон му није дао да попије последњи гутљај из шољице.
Где год нађеш да ти се свиђа, резервиши нам. - телeфон је спремно пренео његову поруку, док је пребирао по новчaнику тражећи ситнину за бакшиш.
Јасно, шефе! - прочита последњу поруку излазећи из Џокера и питајући се чему гомила глупавих сличица жуте лоптице која се церека у наставку поруке.
Време је да се направи нови оригинал, помисли идући ка канцеларији.