недеља, 16. октобар 2016.

Куда иде овај свет

Дан недеља. Октобар 16, лета господњег 2016. Јужна Бачка. Предвечерје између пет и пола шест. Деоница пута између Новог Бечеја и Бечеја. Пут блатњав, јер још сељаци који се баве пољопривредом нису научили да се блато из њиве не износи на пут. Киша промиче довољно да морам да повремено укључим брисаче.
Возим мало изнад ограничења, што није за похвалу. На пар стотина метара примећујем треперење четири жмигавца на сред траке којом возим. Таман да опсујем возача и његовог инструктора који га је научио да тако заустави аутомобил, кад примећујем троугао. Успоравам, и полако обилазим заустављени Југо боје труле вишње. Навика ми је да погледам о чему се ради.
Поред аутомобила стоје девојка и момак у својим раним двдесетим и гледају ка предњем десном крају аутомобила. Погледом у ретровизор спазих још једну девојку како покушава да намести дизалица. Е тад сам опсовао најстрашније. Кочим, укључујем сва четири и враћам се пар метара.
Поновићу сцену, девојка и момак, са акцентом на момак, стоје поред кола док друга девојка, са акцентом на девојка, покушава да намести дизалицу. Тад спазих и предњу десну гуму како је легла.
Приђох и упитах да ли им је потребна помоћ. Ово двоје ћуте, а мученица са дизалицом ми каже да би била захвална ако бих могао да помогнем.
Пре него наставим даље, кратко запажање: троугао постављен да једва стоји и то на три метра иза аутомобила. Идеално да их неко не примети и однесе са собом.
Прво сам замолио ово двоје посматрача да помере троугао бар тридесетак метара, иза аутомобила. Наравно да је девојкa кренула да помери троугао.
Сагнух се, наместих дизалицу и подигох Југа. За пет минута одврнух точак и замених са резервним. Спуштам Југа, кад не лези враже, и резервна гума скоро па равна. Мислим да тужнији поглед видео нисам видео. Срећом, у свом аутомобилу имам и ручну пумпу.
Наместих, и кренух да пумпам гуму. Онда ми је синула идеја. Погледах у момка који је у том тренутку нешто чачкао по телефону, и најљубазније што знам сам га замолио да он мало пумпа гуму. Лепо сам наместио пумпу у барицу поред точка, тако да је при првом покушају окупао своје беле батике. Мученик је након десетак покушаја стао да дође до ваздуха, па сам ја преузео. Након неколико смена, кад су му патике постале довољно браон, гума је била допумпана таман да се довуку пар километара до пумпе у Бечеју.
Притегнух шрафове на точку и поздравих се са њима. Док сам седао за волан, у ретровизору видех како ове две девојке пакују неисправан точак у гепек, и мученика како брише патике. Поново сам опсовао и запитао се куда иде овај свет.
Надам се да су стигли до Новог Сад без новог дефекта, и да се четвртина торте на предњем седишту није истопила.