субота, 11. фебруар 2017.

Још само овај пут

Екран телефона се с времена на време укључивао и обасјавао му лице у потпуном мраку. Тако већ последњих пола сата. Да би избегао монотонију белог светла, повремено би повукао дим и додао мало наранџасте боје жара.
Још увек је био под утиском прве поруке да остале није ни погледао. Три речи су му пролазиле кроз главу уздуж и попреко. Три једноставне речи. Чекао их је. Дуго.
Имао је и спреман говор за овакву ситуацију. Један, који је више пута дорађивао и преправљао. Други. Трећи. После је престао и да их броји. Пажљиво је пребирао по сваком од њих. Ниједан му се није чинио одговарајућим. Импровизоваће, одлучио је. Само још једну цигарету.
***
Пролећни ветар је разносио пепео из пепељаре. Обожавао је ову терасу. Имала је сјајан поглед. Са десне стране поглед на град. Блистав од уличне расвете. Киша која падала тог дана је очистила ваздух и све је било блиставије. Са леве стране соба, и кревет, и она у њему. Окренута леђима. Окренута леђима покривена њеном косом. До пре неки тренутак је његово лице било прекривено том истом косом.
Није премотавао у глави оно што се догодилио. То му је било неписано правило. Лепи тренуци треба да остану у времену у којем су се догодили. Да се не похабају од претеране употребе. Био је то još један од оних „још само овај пут“ сусрета.
Телефон се огласио кратким звуком. Прочитао је поруку и дозволио је себи да га осмех победи. Устао је и кренуо у собу.
- Ево ме. Дошао сам. - рече лежући поред ње.
Окренула се ка њему. Коса јој је остала тамо где јој је и место. На њеним леђима. Два нула за осмех. Није му сметало што губи.
- Знаш… Стварно сам мислила још само овај пут.
- Знам.
Волео је ту игру. Још само овај пут су разменили поруку. Још само овај пут су чули. Још само овај пут су пили кафу. Још само овај овај пут су још много тога урадили.
- Озбиљна сам. Још само овај пут.
Поглед јој је био другачији. Повукла је и чаршаф и покрила се скроз.
- Добро. Још само овај пут. - покушавао је себи да објасни необјашњиво. - Хајде да запалимо још једну, па да спавамо.
Извадио је последњу из пакле и дубоко повукао дим. Пружила је руку и узела му цигарету. Искористио је прилику кад јој је жар обасјао лице да добро ухвати сваки детаљ на њеном лицу. Како се цигарета ближила крају, све је спорије повлачио димове, надајући се да ће вечно да траје.
- Идем. - придигла се из кревета, узела телефон, и наређала пар слова на екрану и почела да се облачи.
Иако није знао шта је написала, знао је да му се та порука не свиђа.
- Идем. - поновила је, већ потпуно обучена. - Нећу се више јавити. Немој ни ти.
- Не обећавам.
- Обећао си да ћеш ме чувати. Сачувај ме и немој… - није завршила реченицу. Отворила је врата и изашла.
- Сачуваћу те. Обећао сам. - успео је да изговори, и онда се кнедла вратила на своје место у грлу.
***
Угасио је цигарету. Покупио је кључеве са стола и изашао. Кола му никад нису била даља. Сео је у кола. Опет су му три речи пролетеле кроз главу. Проверио је поново у телефону, али порука је била неизмењена: Вратила сам се.
Довољно сам те чувао, промрмља себи у браду и крете.
Вожња је кратко трајала. Зауставио се испред њене зграде. Трећи спрат, други прозор слева. Светло је било укључено, као и сваки пут кад би прошао овуда последњих месеци.
Телефон му је кратким звуком саопштио да је порука послата. Погледао је поново према прозору. Светло је нестало.
Тишину је прекинуо звук упаљача, а таму жар цигарете.
- Још само овај пут … - рече она док је седала на седиште поред и узе му цигарету из уста.
Погледао је у њу и опет пустио да га осмех победи.